Прије више 70 година један млади Американац, херцеговачког поријекла, први пут посјетио је земљу својих предака. Није то било туристичко путовање. Није походио отаџбину да се упозна са родбином и да види одакле су му потекли родитељи! Био је то опасан ратни задатак! Али, попут неког романтичног филмског јунака, у опасној ратној мисији, млади Американац, пронаћи ће љубав свога живота!
26.августа 1944. године на територију централне Србије падобранима се спустила четверочлана америчка обавјештајна мисија, кодног назива „Ренџер“. Мисију коју је предводио професор балканске историје Роберт Мекдауел, сачињавали су још: радио телеграфист Мајк Дивјак, поручник Мајк Рајачић, те јунак ове приче, капетан Јован Џон Милидраговић.
Осим Мекдауела, сви чланови тима били су српског поријекла. Милидраговић је рођен 1918. године у рударском граду Бјуту, у америчкој држави Монтана. Његов отац Ристо Милидраговић у Америку се одселио из родних Врањских, из билећког краја, још прије Првог свјетског рата, да би у отаџбину поново стигао као добровољац у Балканским ратовима. Када се вратио у Америку, засновао је породицу са животном сапутницом, Црногорком Станом Дурковић, па добио синове Јована, Роберта, Николу и Илију и кћер Милену.
Млади Јован завршио је основну и средњу школу у родном Бјуту, а шумарске студије на универзитету Монтана. Радио је за америчко Министарство пољопривреде све до почетка Другог свјетског рата, када се као поручник активирао у Америчкој војсци, гдје је до 1943. служио у обалској артиљерији. Потом се придружио ОСС-у, односно Америчкој обавјештајној служби, гдје је завршио обавјештајни и падобрански курс, послије чега је у мају 1944. упућен у Бари и постављен на мјесто помоћника шефа обавјештајне службе, одсјека за Југославију. Како је већ речено, у Југославију је стигао крајем августа 1944, као припадник мисије “Ренџер”.
Дјеловање ове мисије сметало је и Британцима и Совјетима, који су непрестано вршили притиске и захтијевали од Американаца да повуку њене чланове из Југославије, јер су, по њима, Мекдауел и његови људи покушавали да промијене стање на терену, обезбјеђујући војну помоћ за четнике Драже Михајловића. Због великог притиска савезника, Американци су опозвали мисију, али Мекдауелов тим, на терену је остао још мјесец и по дана, покушавајући немогуће. Заједно са Дражом прешли су у Босну, у Бијељини су учествовали на састанку Драже Михајловића и муслиманских првака.
18. септембра, Макдауел је примио чврста и јасна упутства: наређено му је да се врати, да не иде у Београд, не предузима мировне преговоре нити било какве друге активности, али да и даље доставља обавјештења чекајући евакуацију. 9. октобра 1944. команда ОСС у Барију је сугерисала Мекдауелу да се придружи најближој партизанској јединици. Мекдауел је каснио са одговором, али је након два дана одбио сугестију као “веома опасну и немогућу”. На крају, пуковник Мекдауел и његов тим су евакуисани 1. новембра 1944, мјесец и по након Рузвелтове одлуке да опозове мисиију.
„Током боравка међу четницима, и на линији фронта и у позадини, обратио сам посебну пажњу на евентуалну колаборацију између четника и њемачких снага. Морам недвосмислено рећи да никакву сарадњу између четника и Њемаца нисам уочио. Напротив, видио сам ватрену мржњу према нацистима код свих људи које сам срео током мисије у Југославији!“ Ово је завршетак детаљног извјештаја који је капетан Џон Милодраговиц (Милидраговић) по окончању мисије поднио обавјештајној команди америчких оружаних снага 26. новембра 1944. године.
Послије мисије у Југославији, Дон Милидраговић вратио се обавјештајним дужностима у Италији, гдје је на сјеверу земље, иза непријатељских линија, учествовао у организовању италијанског покрета отпора. У једној акцији крајем 1944. године лакше је рањен, послије чега је пребачан на болничко лијечење у Фиренцу.
А тамо, у романтичној Фиренци, у једном католичком манастиру се још од пада Мусолинијевог режима у Италији, крила Даринка Миловић, студент филологије на тамошњем универзитету. Рођена је у Беранама 1922. године, у породици Богдана и Радосаве Миловић. Послије завршене учитељске школе на Цетињу, образовање је наставила у Фиренци, гдје је студирала стране језике.
Судбоносни сусрет двоје младих земљака десио се на Божић, 7. јануара 1945. године. Љубав је одмах планула, а биће крунисана са чак три вјенчања!!!
Америчка рестриктивна емигрантска политика није се задовољавала обичним грађанским вјенчањем, јер је то вријеме било препуно избјеглица које су покушавале, из ратом захваћене Европе, на све могуће начине да се докопају америчког тла, па је за правоваљан брак било неопходно да се младенци вјенчају и у цркви. Како у Италији, Џон и Даринка нису могли пронаћи православног свештеника, вјенчали су се по католичком обреду, да би се по трећи пут заклели једно другом, у Српској православној цркви “Светог тројства” у Бјуту.
Након вјенчања, Џон и Даринка су провели једно вријеме на обалама језера Комо, гдје је Џон истраживао ратне злочине.
Даринка је била „прва ратна невјеста“ у Бјуту, па јој је приликом доласка у град приређен свечани дочек, а “Монтана стандард” донио је опширан прилог на насловној страни о доласку прве „европске ратне невјесте“. На дочеку, стотине грађана овог рударског градића у Монтани обасипало ју је букетима цвијећа. Иако је говорила пет језика, енглески није знала, јер ни слутила није да ће јој требати! Тако је у првом периоду свог живота марљиво учила језик средине у коју ју је љубав довела.
Џон је напустио војску и посветио се послу у Шумарској служби Монтане. Због природе посла, Џон и Даринка су се често селили, од градића Троја до Силванитија, Либија, Хелене, Гарденвила и Мисуле. У браку су добили сина Мајкла и ћерку Мишел.
Породица Милидраговић послије Џоновог пензионисања скрасила се управо у Мисули, гдје је Џон умро 1997. године, а Даринка 24. фебруара, 2013. године.
Тако је неумитни крај људскога живота ставио тачку на ову необичну љубавну причу.
Ова готово филмска сторија, зачета у тешким временима Другог свјетског рата, у временима зла каква људско колективно сјећање није запамтило, имала је, ипак, срећан завршетак.
Раде Ликић
Извор: radelikicblog.com
