Богати Јанис Газис дао је руку све три своје ћерке Србима који су освојили њихова срца на Крфу, где су се обрели пошто су пешке прешли Албанију 1916.
Ђована, Августа и Сафо, лепе ћерке богатог хотелијера Јаниса Газиса, вероватно нису могле ни да замисле да ће им изнемогли, исцепани и вашљиви Срби који су се почетком 1916. искрцали на Крф бити судбина.
А тек Милан Стојадиновић, Миливоје Чолак Антић и Владимир Влајко Казимировић, прогнаници који су пешке прешли Албанију, људи без земље, сигурно нису ни слутили да ће усред безнађа Првог светског рата, у туђини, пронаши животне сапутнице. Нашли и оставити их да их чекају док они не ослободе Србију.
Судбина је хтела да баш хотел „Бела Венеција“, где су се сместили регент Александар Карађорђевић и српска влада, буде поприште важних државничких одлука, али и фаталних љубави.
– Све три Јанисове ћерке свирале су клавир и очигледно је да је у хотелу њиховог оца било и славља, на којима су упознале своје будуће мужеве. Ујак Милан је свирао виолину и волео да пева, па га је и то приближило Августи – каже за Курир Љиљана Пекић, удовица славног Борислава Пекића, чији је ујак био Милан Стојадиновић, те 1916. чиновник у српском Министарству финансија, а потоњи председник владе Краљевине Југославије (1935-1939), за чијег мандата је и решено да се на Виду коначно изгради маузолеј херојима Албанске голготе.
Стојадиновић се оженио најмлађом мезимицом Јаниса Газиса и његове супруге Аустријанке.
– Живот пре рата био је као сан. Ујна Августа била је веома лепа, интелигентна, лепо се облачила. То је био живот какав само можемо да сањамо – прича госпођа Пекић.
А онда је дошла 1941. Стојадиновић је протеран, и с њим никад више није остварила контакт, а његова жена и две ћерке остале су у Београду до 1944.
– Код ујне сам највише била током рата, једном недељно ишла сам на чај. И мимо свега, нама деци је лети било дивно јер је код ујне био базен у башти – сећа се Љиљана Пекић, коју је те 1944, са само 12 година, задесила трагедија – убијен јој је отац, инжењер Душан Глишић.
Она свесрдно подржава нашу акцију „Израдимо статуе херојима Албанске голготе на Виду“ јер, како каже, морамо да чувамо своју историју.
– Бежанија преко Албаније била је страшна и успомене потресне, тако да сам увек само слушала како је то било језиво, нико није желео да говори о детаљима. Отац је прешао Албанију с браћом, чак је преживео и трбушни тифус. И мама је такође, као ђак, прешла Албанију. Било је то време кад су људи више волели да умру него да доживе окупацију – нагласила је Пекићева.
Коњички пуковник Миливоје Чолак Антић преживео је тифус прелазећи преко Албаније, а преживео је и рат, после чега се вратио на Крф, за руку најстарије Газисове ћерке – Ђоване. Маја Чолак Антић недавно је преминула, али остало је забележено њено приповедање о родитељима за РТС-ов „Трезор“ 2014.
Иако је Чолак Антић био полиглота, ни реч није хтео да проговори са својом супругом на немачком. Очигледно да је рат оставио дубоке ожиљке на души овог српског војника.- Кад бисмо ручали, тата је с мамом разговарао на француском, а брат и ја с њим на српском. Иако није хтео да говори немачки, дозвољавао је да мама са мном и братом прича на немачком, јер је сматрао да је важно да знамо тај језик. Грчки му уопште није био битан – испричала је Маја Чолак Антић.
Сафо Газис после рата постала је госпођа Казимировић, пошто је изабрала живот с резервним коњичким мајором Владимиром Влајком.
– Влајко и Сафо живели су складно, у браку без деце. Најпре су у Кладову држали кафану „Србија“, а потом су се преселили у Београд, где су живели до краја живота – испричала је за Курир Ана М. Зечевић, праунука Радована Казимировића, Влајковог брата.
„Бела Венеција“ срушена је током немачког бомбардовања у Другом светском рату, а на Крфу данас су од породице Јаниса Газиса остале само гробнице.
Сећања на хотел „Бела Венеција“
Љиљана Пекић имала је седам година 1939, кад је с мамом провела неколико месеци у хотелу „Бела Венеција“ због обољења на плућима.
– То је био рај на земљи, у башти су биле посебне биљке, све је било божанствено уређено. Јанис Газис био је врло отмен господин, посебно је волео лепо да се обуче, а његова супруга је била једна врло љубазна и срдачна особа – сећа се Љиљана Пекић.
Јелена С. Спасић
