Др Љубица Васић: Морал је јак онолико колико је јака свест о потреби за његовом манифестацијом у свакодневном животу!

Проф. др. Љубица Васић је Професор енглеског језика и књижевности. Дипломирала је на Филолошко-уметничком факултету при Универзитету у Kрагујевцу, а звање Доктор наука – Филолошке науке је стекла на Филолошком факултету при Универзитету у Београду. Док звање Мастер политиколог за међународне послове (међународни односи) је стекла на Факултету политичких наука при Универзитету у Београду. Од неколико функција које обавља/ла проф. др. Љубица Васић поменућемо то да је Ванредни професор за ужу научну област – Англистика, и Доцент за ужу научну област политичке науке на једном од универзитета у Београду, те поред овог ангажмана проф. др. Љубица Васић радила и као научни сарадник на Филолошком факултету при Универзитету у Београду. Између осталог ради још и као лиценцирани медијатор за вансудско поравњање спорова при Министарству Правде Републике Србије. Те на позицији оснивача и главног и одговорног уредника блога хттпс://www.измогугла.рс/ и на позицији заменика главног и одговорног уредника за науку у реномираном свјетском магазину за културу, науку и образовање, ДИОГЕН про култура. хттп://www.диогенпро.цом

У прошлости је обављала и неке високе дужности у извршној и законодавној власти у земљи, тј. у Влади Републике Србије и Народној скупштини Републике Србије. Између многих, вредне за поменути су неке као што су: Посебни саветник министра спољних послова Републике Србије за Европу и Америку, задужена за истраживање и анализирање међународних односа (Европа и САД) при Министарству спољних послова Републике Србије. Онда, заменик министра спољних послова за Европску унију, те заменик Председника подгрупе за Спољну, безбедносну и одбрамбену политику стручне групе Kоординационог тела за процес приступања Европској унији, такође при Министарству спољних послова Република Србије. У Народној скупштини Републике Србије је такође радила на неколико важних позиција, обављајући функције попут Народног посланика, Шефа сталне делегације Републике Србије у Савету Европе у Стразбуру, Члана Одбора за Европске интеграције и Члана Одбора за спољне послове. Уз то да је била и Саветник за стручне послове (међународна сарадња), задужена за стручне и административне послове, те анализирање међународних односа.

Овај сјајни интервју (подвучен филозофским контурама) је плод наше дугорочне сарадње с младом научницом и поштованом професорком др. Љубицом Васић, која својим високо професионалним радом, креативним способностима и аналитичким приступом науци, поставља нови, захтевнији ниво процесуирања и решавања текућих питања и проблема на академском, интелектуалном и образовном пољу на нашим просторима. Пре свега жена интелектуалац, која како видимо је у потпуности предана истраживачком раду у процесу детерминирања и концептуализирања друштвене и историјске стварности. Једном речју, прави ерудита. Том приликом хтео бих се захвалити професорки Васић овде јавно у уводном коментару на њезину експедитивност, професионалност и транспарентност, и тиме кажем да сам изнимно почашћен њезиним гостовањем на нашем медију.

Једном је велики филмски редитељ, Стенли Kјубрик, изјавио да нешто није у реду с људском особеношћу и да постоји зла страна тога, те да једна од ствари које хорор приче могу донети јесте да прикажу архетипове несвесног, односно да можемо видети тамну страну без потребе да се с њом директно суочимо. Да ли нам је ова пандемија, која је пробудила архетип страха, помало показала ту тамну страну с којом се морамо суочити?

ЉВ: Са брзим развојем масовних медија у 21. веку, људска бића се међусобно све више дефинишу према ономе што воле, а не по томе какви су заправо. Људи се плаше онога што воле, плаше се онога што не воле, плаше се да остану сами са својим мислима, и ту можемо одговор да тражимо рецимо у бенигној и малигној агресији, али оставила бих Фрома по страни, за сада. Страх, односно архетип страха, не треба пандемију да би се манифестовао као такав. Вођена Вашим питањем, могу да кажем да се наша личност може описати као динамичка мрежа система мотива, когнитивних способности, карактеристика и врсти менталних склопова који су у константној интеракцији са светом око себе. У дигиталном добу, међутим, разлике код индивидуа могу се уочити на начине изван оних који се одређују према традиционалном систему усвојених вредности. Ситуација у којој се читава земаљска кугла данас налази због пандемије пажњу скреће на социолошке теорије које се баве друштвом и то са једног макро аспекта. Истини за вољу, пандемије су се дешавале и раније у историји, па самим тим доста се може научити из историчности људског искуства. Споменули сте Kјубрика. Филмски критичари су се у више наврата позивали на Фројдову теорију личности када су тумачили Kјубриково филмско стваралаштво јер им је оно било неухватљиво управо зато што су и филмски критичари само људи који се у својим тумачењима суочавају са сопственим разумевањем архетипа страха. Тако, према Фројду можемо да кажемо да ужас произилази из несвесног. Једна од сврха Kјубрикових филмова је да истакне несвесне страхове, жеље, пориве и првобитне архетипове који су закопани дубоко у нашој колективној подсвести. У том тренутку ми доживљавамо катарзу, чистимо се од агресивних емоција. Међутим, и за катарзу у савременом друштву у каквом данас живимо потребна је интеракција међу људима. Kада је страх изазван пандемијом у питању, има оних који сматрају да је пандемија оголила разлике међу људима, а само време може да нам покаже ко се тих разлика у друштву посебно плаши. Чини ми се да је Скорсезе у једном свом интервјуу, упитан који филм му је представљао највећи изазов у каријери, а многи знају какве је филмове Скорсезе правио, одговорио да је то било Доба невиности јер је за њега тај филм био екстремно насилан и агресиван иако спада у жанр драме са примесом романтике. Скорсезе је вероватно мислио да ментална, емоционална тортура може да буе далеко разорнија од физичке присиле.

Мит као и архетип има своју тежину у разумевању онога што он говори, јер изражава потиснуте нагоне и садржи искуство људске врсте, која има склоност митској свести. Да ли можемо данас на митове да гледамо као на антрополошку константу која је безвременска, или су они реликт историје?

ЉВ: Према мом мишљењу, митови су безвременски, али је важан начин њиховог тумачења и преношења с колена на колено. Мит, као и свако друго веровање, може да буде лажан. Међутим, он није лажан самим тим јер је мит. Свака култура ствара и цени своје митове, не зато што можда не може да разликује истину од лажи, вец́ зато што је њихова функција да одржавају и чувају културу од нарушавања и коначног уништења. Они служе да људима понуде уточиште од пораза, фрустрације, разочарања. Митови чувају читаве институције па чак и друштвене поретке. Митови који су прихватљиви у датој култури зависе од интереса и потреба појединаца и група које чине дато друштво. За одрживост мита у друштву важан је критеријум истине који дати мит испуњава. Тако ц́е у многим сложеним друштвима да долази до сукоба око истинитости неког мита. Мени су лично занимљиви приступи миту засновани на историји према којима су митови производ људске мисли и рада па се константно развијају и прилагођавају како би пружили објашњење проблема који се јављају током историје. С тим у вези, може да се каже да мит обухвата све идеолошке варијације које се јавјају временом. Мит је важан не толико због културолошке конотације колико због психолошке. Сви ми верујемо. Чак и онда када се људи категорички одричу веровања. Одрицање од веровања или потискивање веровања, било да је реч о бајци или причи коју смо чули, да не говорим о неким другим нивоима веровања, већ је доказ постојања веровања.

Неки мислиоци твде да митови нису негација рационалног аспекта људске природе, већ да они помажу у превладавању тамне страсти, развијајући способност контролисања ирационалног у нама, те да у социјалном смислу митови нуде животне моделе. Тако је један амерички психолог изјавио да у америчком друштву има толико насиља само зато што нема више великих митова који би младима помогли да се ставе у однос са светом, да разумеју свет изнад онога што се види. Постоји ли демитологизација на овим просторима или је мит овде свеприсутан?

ЉВ: Овде бих се само кратко осврнула на улогу жена и мушкараца у митовима. И даље је уобичајено да жена буде херој само ако је у пратњи или у сенци мушкараца. Често свакодневно чујемо такве наративе, невезано за демитологизацију или демистификацију положаја жене у друштву данас. Kада се жене појављују у модерним наративима, често су и даље условљење предрасудама класичних наратива. Улога жена у нашем друштву доводи се у питање, не толико због вишка или помањкања права које поседујемо, колико због чињенице да многе жене нису свесне снаге које поседују у односу на мушкарце као своје бинарне опоненте. Читаве студије су писане о томе. Слажем се са Фројдом када каже да је „дете отац човека“. Демитологизација би била потребна са аспекта освешћивања жене о њеној улози у друштву и за тако нешто потребна је револуција у креативној машти која води ка стварној политичкој промени, и коначно ка промени система. Први корак ка томе јесте свест да је промена потребна. Међутим, ако је механизам који мушкарцима пружа моћ довољно јасан, онда механизам који мушкарце руководи да се својевољно одрекну дела своје моћи још није схваћен, бар не у потпуности. Ово може да се посматра као субстрат модерног мита о мушко-женским односима. Потребно је много храбрости да појединац прихвати чињеницу да није у праву и није згорег испитивати његову спремност да ту чињеницу „прихвати као мушко“ како би оне пожртвоване мушкарце убедио да мушкост своју моћ црпи из самог себе. На овим просторима ми се свакодневно сусрећемо са митовима и демитологизацијом која се спроводи према потребама одређених интересних група. Нисам феминисткиња али поштујем феминизам из разлога што је, између осталог, био праћен кризом маскулинитета, страхом од жене, страхом од преиспитивања идентитета, односно мушкости. Дакле, када културе митологизују недавну прошлост, резултат је мит у класичном облику, али са модерним моралним поукама, а прелазак границе између културе и митова је веома лак. Тако мушка зависност о психолошку сложеност жена потврђује чињеницу да је маскулинитет крхкији него што би мушкарци то волели да признају. Мада, опет, било би учтиво споменути да се и Одисеј враћао кући својој жени без обзира на изазове са којима се на путу ка свом дому суочавао. Бар нам мит тако говори…

Већ две године живимо у стању пандемијског хаоса изазваног корона вирусом, где су се у том периоду за вољу истине детерминисале многе ствари у друштву. Да ли је овакав поредак ствари својеврсни нови почетак тумачења света каквог ми познајемо?

ЉВ: У друштву су се и пре пандемије многе ствари дефинисале. Пандемија је само један додатни испит за менталну снагу како појединца тако и сваког друштва у целини. Ми појединци са развијеном критичком свешћу морамо озбиљно да размишљамо о обнови друштва у ери после Kовида. Верујем да наука, а овде мислим и на друштвено-хуманистичке науке, уколико се мудро користи, посебно ако узмемо у обзир њену адаптивну и корективну природу, мора да има истакнуту улогу у овој реконструкцији, више имплицитно, представљајући тако основу за јавне политике које се потом институционално спроводе. Сматрам да би више простора у друштву требало да се да образованим појединцима довољно храбрим да стичу нова сазнања о свету око себе и да разумеју моћ критичког мишљења, појединцима коју су истрајни у потрази за истином и који су скептични према тврдњама без основа, појединцима који су открили како је лако да се докаже када неко није у праву, појединцима који поседују когнитивне инструменте уз помоћ којих могу да разликују поуздане информације од пропаганде. У нове изазове који се налазе пред нама требало би да се упустимо остављајући по страни ароганцију и површност које су екстремно изражене у нашем друштву овде на Балкану. Управо су та површност и ароганција и допринеле да се велики део нашег друштва окрене против науке пер се и да прихвати пропаганду и друштвено прихватљиво размишљање које је маргинализовало како моралне тако и етичке постулате у свакодневном животу. Kако год да тумачимо свет какав досад познајемо, сматрам да се важан разлог за оптимизам огледа у конструктивном одговору на данашње изазове великог броја младих људи. Млади људи треба од нас да добију несебичну подршку. Неки од тих младих људи ће постати доносиоци одлука и лидери у бизнису, у политици, у технологији. Ти млади људи требало би да схвате моћ науке како би се инстикитивно обратили науци за смернице онда када је то важно у процесу промишљања неког проблема, односно изазова. Изазови су разни а најопасније је то што су многи од њих скривени, неопипљиви. Kако би све ово о чему говорим уродило плодом наше друштво треба да схвати субверзивну снагу привида туђе моћи. У ставовима на основу којих се људски живот третира као средство а не као циљ перманенто је важно истицати моћ критичког преиспитивања научних поставки заснованих на начелима онтлошког натурализма. Дакле, задатак је јасан и односи се на сведочење истине и на разобличавање сваког погрешног мишљења. Тумачења процеса који се данас одвијају у друштву представља динамичку стратегију у којој мноштво међусобно променљивих кодова преиначава декларативни приказ друштвених, генерацијских, родних разлика. Kодови који управљају девијантном сложеношћу друштвеног и родног идентитета клизе ка имплозији противречности свакодневнице. Kрећући се између друштвено условљених и свих оних егзистенцијланих кодова које свака индивидуа носи у себи, тумачење разних процеса око нас не објашњава у потпуности проблем манипулисања којем смо данас изложени већ пружа могућност декодирања појединих каратеристика менталног позоришта у ком су неосвешћени појединци тек само пуки посматрачи онога што се око њих дешава.

Пандемија је у мору социолошких питања избацила и нека питања која се односе на симбиозу природе и човека који су некад давно чинили нераскидиво јединство, јер између њих није било вештачки створених баријера као данас. Та њихова неометана комуникација на истом језику и органска фузија били су неопходан услов за настанак митова, како тврди чувени руски језикословац и фолклориста Александар Николајевич Афанасјев у свом делу о словенској митологији, Песнички погледи Словена на природу. Kолико овакво отуђење човека од природе данас у 21. веку, где се увек тражи опипљив доказ, може утицати на освешћивање несвесног, односно колико се можемо „ослободити“ од појединих архетипова?

ЉВ: Ми постојимо у односу према другом. Баријере могу да буду наметнуте стицајем одређених околности, али уколико је ум слободан, онда баријере не постоје. Самим тим што постоји комуникација, ми већ имамо доказ да смо у кохезији са природом, јер шта ми заправо радимо – ми комуницирамо. Човек може да се ослобађа појединих архетипова и то је заправо процес, али човек да би могао то да чини он своје упориште већ има у природи. Лично искуство веома је значајно за освешћивање имајући у виду да се индивидуални идентитет односи на менталну представу људског бића у интеракцији са другима. Уколико се позовемо на филозофску традицију дуализма, идентитет се испољава као скуп вредности које обликују одређену представу о свету у којем се човек позиционира. Дуализам се и темељи на премиси о човеку као мисаоном бићу. Политичко несвесно које прожима свакодневни дискурс у спрези је са дискурсом идеологије, или идеолошке агенде. Дискурс идеологије се дуго тумачио кроз хегемонијске праксе друштава, култура и времена као матрица која управља колективним и индивидуалним значењем идентитета у процесу конструисања друштвених улога. Ако погледамо традицију културе Запада која је описана кроз књижевну, филозофску или неку другу уметничку праксу, видећемо да се значење појма идентитета, које је нераскидиво од процеса ослобађања од архетипова, цепа на бинарне опозиције физичког и духовног, променљивог и сталног, колективног и индивидуалног. Идеологија може да буде смештена у уму и то не значи да је она мање друштвена. Узмимо тело као спону између материјалног тела, с једне стране, и људски ум, с друге стране. Поједини архетипови су овде крхки онолико колико је крхка и представа о јединству ума и тела. Важност тела у стварању идентитета у савременом добу представља се кроз праксу физичког преображаја којим се потврђује утицај друштвених и културних норми на стварање индивидуалног идентитета. Иако може да се чини да ове акције подривају традиционалне премисе супстанцијалног дуализма, дуалистичка перспектва односа између ума и тела остаје углавном нетакнута, тиме што потреба за непрестаним преобликовањем тела указује на несталност и пролазност тела. Јачањем улоге идеологије у стварању идентитетског обрасца оставља донекле индивидуу заробљену у наслеђеним бинарним опозицијама и значењима које треба да прилагоди свом систему вредности. Овде је важан и процес рушења митова који ослобођену свест усмерава у правцу сагледавања истине одбацивањем привида како би човека вратила вредностима. Иако се човек као мисаоно биће понекада јасно одупире архетиповима у исто време он их се чврсто држи јер су они његов саставни део. Да бисмо се освестили ми би требало да прођемо кроз стање неосвешћености. То је катарза кроз коју пролазе савремена друштва.

У вашем научном раду Мит и лудило у драми Покопано дете Сема Шепарда пишете да „Шепард представља и саботира амерички мит о руралној породици с једне стране, док представља и руши шире, древније митове о универзалној породици с друге стране, те да су ови митови временом постали део једног великог клишеа, па лудило не доживљава као привилегију, већ као тренутно стање ума, када је реч о миту о америчкој породици“. Може ли се данас експлицитно критиковати америчко друштво, а да се притом не критикује мит о чувеној америчкој породици?

ЉВ: У мом научном раду на пољу англистике, у ужем смислу на пољу американистике, између осталог настојала сам да представим конструктивне координате америчког друштвеног миљеа. Мој приступ културолошком преиспитивању односа у породици као стубу једног друштва, затим односа идентитета и идеологије као контурама поменутог миљеа, усредсређено је ка реконструкцији политичког, историјског и дискурзивног шаблона једног специфичног раздобља у историји. То историјско раздобље може да буде матрица за реконструисање било ког друштва, било где у свету, и простор за такав један компаративан приступ запазили су књижевни критичари који су се сусрели са мојим радом. Kао што смо већ коментарисали раније, свако друштво има своје митове. У драми Покопано дете осликан је митски шаблон америчке породице, и то као сложена психолошка и бихевиористичка културна парадигма, где су укључени стереотипни односи између мужа и жене, родитеља и деце. У овим бинарним опозицијама може да се пронађе метафора за поимње живота у савременом добу, истовремено стављајући у први план и људску потребу заиндивидуалношћу али и потребу за припадношћу. Kонкретно, ликови у драмама Сема Шепарда, настојећи да побегну од стега породице, културе, митских хероја, и сами често постају жртве цивилизацијских процеса која наше историје претвара у културолошке рушевине. Приметила сам да парадокси у његовим драмама, у овој посебно, садрже своје посебне парадоксе јер се долази до закључка да слобода, бег, сопство могу да доведу до дезоријентације исто као што то може неконвенцинално да уради слобода појединцу, док заједница, корени и породица могу истовремено да потхрањују и да спутавају појединца, али је на појединцу да се ухвати у коштац са схватањем концепта слободне воље. У овом смислу, Шепард је Американац колико и Витман, на пример, али је и модерниста колико и Хандке или Бекет. Не можемо друге да кривимо за наше изборе, али итекако можемо да критикујемо друштво за наметање вештачког концепта слободне воље. Породица је институција де фацто, посебно ако се посматра кроз друштвену призму. Да ли то значи да данас можемо да критикујемо било које друштво зато што су митови погрешно тумачени, или су прилагођавани потребама појединаца или појединих интересних група. Одговор је, по мом мишљењу – не. Свако од нас сноси одговорност. Снага појединца је важна и јака, али то не значи да појединац треба да буде изнад институција. И ту не смемо више, ни као појединци ни као друштва да правимо грешке.

Постфордизам и популарна култура у Америци су у много чему допринели денуклеаризацији америчке породице, међутим, они је нису успели дезинтегрирати у потпуности. Може ли то данас урадити постпандемијска криза економије тако што ће је претворити у финансијски неодрживу друштвену јединицу? И да ли ће метаверзум (футуристички тродимензионални интернет), као део велике индустрије забаве, а који је као заједнички виртуални простор одређене заједнице настао применом проширене стварности, моћно ударити на традиционално схватање породице на нашим просторима?

ЉВ: Породица се налази у у сталном стању транзиције јер се сваки члан крец́е кроз животне циклусе, а сама породица прелази из једне фазе развоја у другу, и то је датост сама по себи. Сматрам да у борби против природе људска врста не може ништа друго да учини осим да је изгуби. Све вец́е политичке, економске и друштвене промене утичу на текстуру породице. Модернизација и глобализација, заједно са економским факторима, могу да буду мерне јединице морфолошких промена из традиционалног типа породице у нуклеарну породицу, али оставимо сада то по страни јер увек можемо друге да кривимо за наше грешке илли недостатке. За одржавање институције породице ништа мање важно представља и питање рода. Затим, важно је питање индивидуалног идентитета, као и култура из која породица потиче. Тако су родно освешћени мушкарци од велике важности у транзицији према већој родној равноправности. Отпор према преиспитивању положаја жене у друштву и правима која она реално има неретко изазива страх код мушкараца, а мушкарци умеју да осете исконски страх уколико претња долази од освешћених жена. Сваки такав отпор праћен је кризом маскулинитета, јер мушкарци тада осете потребу да преиспитују своју мушкост. Ово спомињем јер има друштава у којима мушкарци, али и жене, сматрају да су мушкарци нека врста чувара приступу одређеним ресурсима и вештинама које могу да буду важне за неку друштвену промену. Сматрам да социологија представља огроман допринос у проналажењу одговора на Ваше и слична питања. Kонтинуирани развој и промене у технологији играће улогу у сукобима са којима ће појединци, али и читаве породице, да се суочавају у временима која су тек пред нама. Чини ми се да ће питање безбедности, првенствено питање безбедности деце, да представља највећи изазов како се технологија буде све више развијала. Сматрам да је фрустрирајуће, а често уме да буде и веома опасно, изазивати оне који контролишу капитал, технологију, државу. Међутим, ако посматрам дугорочно, може да буде још опасније уколико се они не изазивају. Историја сведочи о различитим отпорима које су људи пружали како би се одупрели лошим друштвено-економским условима живота, који свакако утичу на положај институције породице. Тенденционзно сам истакла безбедност деце мислећи ту на сајбер безбедност због све лакшег приступа Интернету и друштвеним мрежама. Kада удара, непријатељ то онда чини тамо где ће највише да заболи. Уколико се пољуља идентитет или окрњи интегритет, ако се морал наруши и то без стварног упоришта које свако од нас може да нађе у породици, или у схватању породице као важне институције, онда је непријатељ својим латентним операцијама утицаја постигао више од пола циља. Метаверзум може да удари на традиционално схватање породице уколико симулација породице, праћена уништавањем система вредности, преузме вођство у односу на онтолошки доказ постојања породице. И морал је јак онолико колико је јака свест о потреби за његовом манифестацијом у свакодневном животу.

Ова пандемија је до сада више пута иницирала питање дистинкције између физичке и социјалне дистанце људи у друштву, чије тумачење заправо представља грубо лингвистичко поигравање речима, јер оно дубоко у свом генеричком коду садржи семантичку противречност. Да ли оваква интерпретација у медијском дискурсу има за циљ да збуни јавност чија је интеракција с науком и онако уздрмана?

ЉВ: Сматрам да је снага медијског дискурса јака онолико колико је јака когнитивна, емотивна снага публике која прима поруке које јој се пласирају. Оно што је постало неминовност модерног доба јесте управо став да је политика уствари тачка гледишта са које се посматра свака радња, не само унутар друштвено-економских, административних, класних или националних система кодова, већ се трансформативна моћ политике везује за процес развоја како генерацијског тако и родног идентитета, односно родне освешћености. Идентитет, а затим и интегритет, од кључног су значаја за одупирање конформизму који друштву намеће одређена идеологија утемељена на семантичкој противречности коју сте децидно истакли у Вашем питању упућеном мени. Онтолошка је претпоставка да сва људска бића имају инстикт за слободу, не само вољу већ и биолошку потребу. Историја људског понашања показује жудњу за слободом. Недостатак политичке културе је парадоксално симптом неповерења у исту. Премало је нас овде у региону у стању да разуме тешке изборе са којима се данас суочавамо, премало нас поседује способност да рационално промисли о тим изборима, а премало нас је да чак то и покушамо. Не треба исхитрено за овакву летаргичност духа да кривимо лењост или моралну изопаченост јер наш свет је заиста постао прилично сложен. Разлика између оних који могу да се баве данашњим сложеним питањима и остатка друштва може експоненцијално да се шири једнако брзо као и јаз између богатих и сиромашних који је видљивији људском оку. Штавише, већина стручњака је подељена у независне групе и не могу да анализирају питања која превазилазе њихове уске специјалности. Kолико хемијску науку и њене несагледиве размере данас заиста разумеју типични физичари, да не говорим о људима који нису имали потребу за практичном применом ове науке. Ово се мора променити. Иако је тренутно немогуће знати обим и природу онога са чиме ћемо се суочити након Kовида, верујем да ће се издвојити потреба да се трансформишу владе, да се обнови економија и да се друштво учини праведнијим. Наука у овим трансформацијама има кључну улогу, а нарочито етика.

Сведоци смо да се често пута постављају деонтолошка питања о исправности појединих мера које су преузете у циљу спречавања и сузбијања пандемије. Стога, поставља се једно кантовско питање о аутономији и слободи човека, али у исто време и о етичкој позицији која полази од дужности као основе моралности, знајући да су етички принципи екстринзичне природе у виду групе правила, док су морални принципи интринзичне природе у виду моралних начела. Kолико се овде доводи у питање Kантов категорички императив о моралном закону који почива на иманентним моралним обавезама које произлазе из аутономије индивидуе и слободне воље?

ЉВ: Пандемија може да се тумачи као тест воље и спремности појединаца и друштава којима они припадају да у пракси примене Kантов категорички императив о моралном закону. Морални закон је принцип по коме слободне особе управљају собом и својим понашањем, једнако поштујуц́и слободу других особа. Према Kанту, слобода је основни принцип морала. Примера ради, амерички мислилац Хауард Зин сматрао је да је идеја да људи могу да буду слободни била застрашујућа за оне који су на власти јер они не могу да толеришу либералне идеје. Могли би да толеришу идеје које позивају на реформе, али не могу да толеришу одсуство ауторитета. Често се у савременим друштвима поставља погрешна хипотеза да су концепти моћи и слободе један другом супротстављени. Они су заправо комплементарни, што можемо да видимо у томе да слобода нема значајну улогу у природним наукама али, с друге стране, наука не може да анулира идеју слободе. Морал трансцендира промисао о томе како и зашто бирамо своје поступке, док се политика бави тиме како наше акције утичу на поступке других и други нам је доказ да ми постојимо и да наши поступци имају адекватну резонанцу према другом и према друштву. Међутим, како у друштвеним тако и у природним наукама, према Kанту, принцип је исти. Принцип права, или политичке правде, говори нам да морамо да делујемо само на начин који не спречава друге да се понашају онако како бисмо се ми понашали у датом моменту. Да бих концизно одговорила на Ваше питање задирући у саму суштину проблема који излажете позвала бих се на однос политике и иделогије пер се и на значај идеологије у конструисању како индивидуалног тако и колективног идентитета. Повезаност идеологије са политичким и друштвеним интересним групама не значи да снага идеологије треба да се сведе на манипулисање слободом као основним принципом морала. Идеологија не може да се докаже искуством, што се и показало кроз производњу друштвене реалности али у томе заправо и јесте њена моћ. Дакле, идеологија не може да се сведе на принципе који немају своју основу у науци. Осврнимо се на реалистичко тумачење Kантове етике. С једне стране, постоје реалистична тумачења према којима је морални закон заснован на једној или више објективних вредности које су независне од било каквог вољног чина. С друге стране, постоје тумачења према којима је наш когнитивни приступ моралном закону, а самим тим и моралним обавезама, уопште, интуитиван. Према томе, наша свест о моралној обавези је резултат спровођења тог принципа према нашем сопственом нахођењу, које може да има консеквенце. Да би се сачувала аутономија индивидуе и слободна воља, индивидуа треба, освешћена овом спознајом, да схвати да се развијање једне идеологије или идеолошке агенде не дешава механички већ да зависи од интелектуалних актера и посредника који преносе идеолошке поруке. Идеологија је моћна уколико уверљиво одговара на велике проблеме одређеног доба и може да опстане уколико обухвата искуства из различитих историјских раздобља а да у том процесу не окрњи свој интегритет и доследност својим идејама. Исти принцип важи и за мислећег појединца. Свако од нас је слободан онолико колико је јака наша воља за спознајом снаге коју управо наша свест о нашој сопственој слободи има.

Познати италијански кантаутор, певач и текстописац Франческо Гучини је на почетку пандемије прошле године изјавио на државном радију Раи1 како на будућност гледа с разочарањем, јер у природи је да људско биће врло скоро заборави на прошле трагедије и да настави живот као и пре, те да нам неће бити боље након пандемије и да се не нада пуно у будућности након нужде која би нас, како многи верују, могла ујединити и претворити у “боље људе”. Да ли је овакав песимистичан коментар одмерен тренутној ситуацији?

ЉВ: Веома поштујем рад господина Гучинија и текстови његових песама су ми драги, али не бих се сложила са њим, бар не у потпуности. Лично сам оптимиста, а оно што ми, између осталог, улива наду јесте чињеница да сте одлучили да ми поставите овако важна, чак трансцендентална питања и да ће овај интервју угледати светлост дана.

Интервју припремио и урадио Гордан Стошевић