Драги, надасве духовити Тешићу, видим да је теби припала никако безначајна част да припалиш фитиљ на припремљеној ломачи. Искрено, очекивао сам да први крупнији ударац упакован у фолију јефтиног хумора и наводног истраживачког новинарства крене са неког кредибилнијег места, али дај шта даш, или што би рекли неиживљени сексуални зависници, „рупа је рупа“, па макар била и Вајс.
Анализирајући, а у духу спин мајстора (више спин, него мајстора) парцијално и тенденциозно моју биографију, дабоме, прескочио си неколико веома битних детаља, попут оне да сам у новинарству тачно пола живота, да сам радио у Блицу, Пресу, Недељнику, Новинама новосадским, ИН4С-у, а да сам ту и тамо, обављао и функцију главног и одговорног уредника; или, рецимо, попут оне да сам био председник фудбалског клуба Нови Сад који сам спасао од гашења, после низа корупционашких афера претходника; или, рецимо, да сам две године имао веома успешну ПР агенцију (у време прошле власти, успут); или, рецимо, да сам магистар и то у научној дисциплини која је веома комплементарна са медијима.
Истина, Тешићу, разумем могућност да су ти те информације стране, или недоступне – на крају крајева, то је потпуно логично. Само, у том случају, оно што се учи у мемљивим редакцијама где сам као новинар (то је оно што ти никада нећеш бити) стасавао, а што се очигледно прескаче на убрзаним курсевима у америчкој амбасади или каквим Сорошевим испоставама, јесте да се контактира друга страна, а нарочито она страна која је предмет твога текста, ради прикупљања свих потребних чињеница.
Но, на крају крајева, моја маленкост у свему овоме није ни битна, баш као што није битно ни што ја мислим о вама да сте крш портал у односу на чији је садржај уређивачка политика Пинка просветитељска, а Парови делују као културно-образовни програм, док Теша Тешановић после вас постаје гледљив и подношљив. Баш као што није ни битно што се поштен човек гади на вас док промовишете педофилију, наркотике најразличитијих врста, курварлук, педерлук и све друге друштвене, психолошке и остале девијације, а истовремено трубите, о замислите, моралу.
Није битно, Тешићу, зато што није Томо Ловрековић РЕКАО или ПОРУЧИО да нема цензуре у Србији. Томо Ловрековић је био само гласник који је пренео оно што је утврдило истраживање, релевантно, меродавно и проверљиво. Изведено на опипљивим подацима, прихваћеном методологијом. Да се Томо Ловрековић питао и да је он имао прилике да нешто КАЖЕ, онда би рекао да му је жао што у Србији НЕМА ЦЕНЗУРЕ и да би веома радо испитао ко финансира све те медијске депоније, Вајсове, Крикове, Истиномере, одакле и с којом намером. Да се Томо Ловрековић питао, и он би ПИТАО зашто се ћути на бројна кривична дела која чините и зашто на то не реагује надлежно тужилаштво, као и зашто се поводом ваших скарадних текстова не оглашавају медијска удружења, коалиције, савези и шта све већ није измишљено?
Очигледно сте, Тешићу, засути тим донацијама и пажњом амбасада, навикли да будете бели медвед, који једини одређује шта је истина, шта није, ко је исправан, ко није, шта се дешава, а шта не дешава, какви смо, а какви нисмо, уз све остале надлежности (да не набрајам) који припадају модерној инквизиторској служби одмила названој “независни” (ха-ха-ха) медији. Да, Тешићу, само што и бели медвед може да заигра, као што вас је истина и натерала да зањишете тим медведским куковима, нервозне и бесне, јер смо вас дрмнули из удобног монополистичког сна.
Зато и разумем ваш покушај медијске пенетрације, тако мамурних, разбуђених и нервозних, али као што видиш из наведеног, промашио си мету Тешићу, ниси се баш показао као Сорошев жиголо најамник, од чега, претпостављам живиш: или ти није био дан, или наредни пут када покушаш да наскочиш на мене (а, гађајући заправо истину), користи нека помагала. Цео Београд излепљен рекламама за циалис и виагру, па одвоји који динар, мајку му!
Иначе, уз тај добронамеран савет, узвраћам љубав, руководећи се опет оном са почетка текста: рупа је рупа, па макар била и рупетина чији су крајњи домети текстови о деветогодишњој девојчици која ужива у базену код старијих комшија и напади на новинара чије вам се истраживање није свидело. Мени, ето, сада лакше, можда да припалим једну?
Томо Ловрековић
