Драга мајко згубидана,
Сигуран сам да нисам тако добро, поштено и квалитетно дете као ваше и
ту дилеме нема. Сигуран сам и да немам тако мудру главу која је
будућност Србије, на крају крајева, моја служи искључиво за чупаву
фризуру и јефтино ботовање на рачун оних који оптужују „згубидане“.
Такође, не само да не умем критички размишљати као ваше дивно дете,
већ готово да не умем размишљати уопште – када се то у ретким
моментима инспирације (веома ретким) деси, ипак дођем до неких
закључака, за које ћете ми дозволити да их поделим са вама.
Видите, као што рекох, не знам пуно о промишљању које спомињете,
али мени се некако у критичко размишљање не уклапа разбијање и
паљење градске куће, напад на полицајце на радном задатку, ширење
аргумената димним бомбама, каменицама и шипкама. Пре бих то, овако
приглуп, за разлику од вашег сина, назвао насиљем исфрустрираних
људи.
Разумем ја и Ваш аргумент да Милош Вучевић није саслушао вашу децу: не
рачунајући десетине сати јавне расправе, наравно, али вероватно се под
тим саслушао, у склопу концепта критичког размишљања подразумева да
је требао добити два-три шамара, две три бакље у лице, макар једну
шипку по леђима и макар мало фарбе по лицу, па би онда био демократа
који заслужује ваше поштовање.
Видите, госпођо, у психологији постоји један синдром који се назива
Едиповим комплексом и који ретко изазивају синови, а чешће мајке:
сигуран сам да је учитељица била крива када вашем сину да тројку, јер
он „сигурно“ зна за петицу, сигуран сам да је девојка (ако је икада
имао) била крива што је он преварио, ане он, сигуран сам да су
предузећа на тржишту крива што је незапослен и ви му кувате кафу у
подне јер га нису тако преталентованог вукли за рукав да буде
генерални директор и притом молилли и сигуран сам да је Милош Вучевић
крив што је градоначелник, а не ваш диван син.
И то разумем, Ф-ови постоје свугде око нас и Ф-ови се или лече, или у
овом конкретном збугиданском случају не лече. Не разумем нешто друго,
најискреније.
Ви се, ваљда, тако елитни, еминентни и изнад нас крезубих, залажете
за правну државу. Видите, у тој правној држави се насртај на
полицајца, градоначелника, градску кућу или јавну и приватну имовину
кажњава – затвором. Где је згубиданима и место.
А, што се тиче отужних квалификација да је ваш син отац, супруг и
високообазован, не видим њихову релевантност у датом случају – па и
Вељко Беливук је отац и супруг, а Срђан Лалић је високообразован.
Не, госпођо, ваш син је згубидан. Део једне мале, али лојалне армије
згубидана. Бранити вашег сина у овој ситуацији, у суштини није
мајчински – јер је то на нивоу мајке која проклиње полицију што је
ухапсила сина дилера хероина, али не и њега што је диловао.
Читајући ваше редове, схватио сам заправо да није он крив, него ви. А,
то што Милош Вучевић нема ваше поштовање, натерало ме да се дубоко
замислим и будем задовољан. Јер, како поштовати човека кога и ви поштујете?
Госпођо, живите у 21. веку и то у демократској и уређеној држави, што
се види по томе што
вам је син на слободи (иако не би требао бити) и по томе што су вам
доступне разне врсте стручне помоћи.
Узмите једну од њих, још није касно.
Томо Ловрековић