Крвава и деструктивна операција против Југославије заузела је само једно место на дугој листи кршења међународног права од стране САД, а одмах након тога уследила је вест која јасно потврђује да се операција наставља де јуре чак и у време мира, и на оним територијама које током страшних деведесетих нису биле захваћене војним сукобима.
Тачно пре новогодишњег викенда, прошлог петка увече, држава Македонија је престала да постоји на Балкану. Парламент ове земље одобрио је закон о изменама и допунама Устава о преименовању Републике Македоније у Републику Северну Македонију. Дакле, услов ЕУ и НАТО-а, представљен чланом ових организација Грчке, био је задовољен. Спор око имена трајао је годинама и он је отежавао укључивање Македоније у западне интеграционе процесе, тако неопходне… Македонији? Не, не њој већ Западу.
Очигледно, одлука донета у Скопљу није њено унутрашње питање. Исход спора снажно је повезан са водећом улогом западних лидера, а последице неминовно утичу на цели регион Балкана. Посебно је интересантан положај Србије — највећа југословенска држава поштује принцип војне неутралности, и очигледно није случајно да је систематски окружена државама чланицама НАТО-а.
Подсетимо се да у септембру 2018. године у Македонији није успео референдум о преименовању земље. Бројне грађанске акције и низак одзив, заправо су постали синоним за одговор „не“ на отворено манипулативно питање „три у једном“: «Да ли сте за чланство у ЕУ и НАТО, уз прихватање Споразума Републике Македоније и Републике Грчке?»
Тако је владајућа коалиција у Македонији, коју је предводио премијер Зоран Заев, игнорисала осим бојкота председника Ђорђа Иванова и широко заступљену опозицију, и резултате народног референдума.
Стога, коментари балканских стручњака с цитатима као што су «Држава Македонија је престала да постоји» нису само наслови дати да би привукли читаоце. Ради се о изменама у Основном закону које категорички не подржава већина становништва. Али их зато жестоко подржавају западни ментори и утицајни албански лобисти.
У Србији, највећем суседу Македоније и кључном играчу на Балкану, такав потез су оценили као сада већ неопозиву предају суверенитета земље, коју већ годинама руше (не)унутрашње политичке размирице.
«Пљуште честитке из Брисела — седишта окупационих господара који су кумовали «историјском споразуму» који је означио почетак краја Македоније. Јенса Столтенберга, Ангелу Меркел и Федерику Могерини не занима што је преко 70% Македонаца рекло не издаји земље — њима су пуна уста демократије само по потреби, а вечерас потребе за демократијом нема. Вечерас слави безакоње», тако је српски политичар Данијел Игрец прокоментарисао преименовање Македоније.
Албанци задовољно трљају руке — Македонија је управо срушила Устав — једини преостали темељ на којем је почивала њена самосталност и који је уједно био и њен последњи браник пред насртајима великоалбанских и атлантских звери.
Македонија је мртва, њено утапање у НАТО мочвару само је још питање времена, а источна граница «Велике Албаније» постаје све видљивија.
Позивање на албанске изворе модерне македонске политике такође је оправдано очигледно. Моћ Зорана Заева чврсто се ослања на савез са албанским странкама. Чак и позитивна реакција Заева на идеју албанског колеге Едија Раме да отвори границе између балканских земаља у којима живи велики проценат албанског становништва, изазвала је страх међу балканским стручњацима.
Историчар Немања Старовић рекао је за «Новости» да изјава македонског премијера Зорана Заева нимало не изненађује, имајући у виду то да је његова коалиција управо и формирана на бази тзв. Тиранске платформе, која у себи садржи великоалбанске претензије.
Поставља се природно питање. Да ли је Македонија, економски слаба, преплављена протестима и политичким размирицама, географским и националним неспоразумима, толико потребна ЕУ и НАТО-у, да је њено прикључивање вредно ризика нове конфликтне ситуације на Балкану?
Овде, пример Црне Горе, која је прије две године увучена у НАТО, упркос масовним протестима грађана и тоталитарној мафијашкој влади, не може бити прикладнији. Географски положај ове земље — приступ мору и војно-неутралној Србији, која је и политички савезник Русије — показао се важнијим од демократског права становништва на независну одлуку о судбини њихове земље.
Разлика између Црне Горе и Македоније је само у томе што Црногорцима није било дозвољено да одрже референдум о уласку у НАТО, а у Македонији је одржан, и након тога игнорисан.
Македонија, такође није од практичног интереса за западне блокове. Увоз робе, употреба живе војне силе за мировне мисије — ова питања, наравно, треба да се тичу локалног становништва, и није случајно да контрадикције изазивају тако живу реакцију грађана. Ипак, геополитички значај догађаја на Балкану лежи управо у покушајима НАТО-а на челу са САД да успоставе и учврсте доминацију на Балкану.
Присуство Американаца у региону, који, осим ироније ради, повремено покушавају да уплаше локалну «руку Москве», је заиста велико. Након распада Југославије, све републике — фрагменти ове земље су на различите начине дошли под утицај (тада) хегемона — политичке, економске, информативне. Најтежи део је био Србија; рат, санкције, НАТО бомбардовање 1999. године, одвајање дела територије — Косово и Метохија, прва наранџаста револуција и марионетске прозападне владине године, масовна антисрпска информативна кампања. Освртом на ову листу чињеница, које су познате сваком Србину, јасно је да је непрофесионално кривити Русију за антизападно расположење овог народа.
И рат, овог пута другим методама, се наставља. Самопроглашена «Република Косово» која има отворену политичку и техничку помоћ САД најавила је формирање војске. Појава „велике Албаније“ изазива реакције. Европска унија тражи од Србије, која није чланица ЕУ, да усклади своју спољну политику, која се у већини случајева односи на њене односе са Русијом. Земље НАТО-а је буквално опкољавају са свих страна, и то није обична фраза; ако Македонија постане чланица савеза, само ће Босна и Херцеговина, захваљујући политичкој моћи Републике Српске, бити једини војно неутрални сусед Србије.
