Бугари имају историју за поштовање, али је њихов главни аргумент за присвајање територије данашње БЈР Македоније (коју је наша војска ослободила 1912-18) језик. Иако има сличности, многи лингвисти тврде да је данашњи књижевни македонски језик заправо подједнако близак и данашњем бугарском и српском језику. Не треба заборавити ни то да је тај језик настао 1945. године и да, као такав, у историји никада није постојао.
Међутим, за разлику од Бугара, Срби су ти који у погледу територије БЈРМ Македоније имају најснажније историјске аргументе. Уз то, најубедљивији аргумент тиче се наше Цркве на тој територији која канонски припада у потпуности Српској православној цркви и као таква је призната у целом православном свету.
Срби у расправама са Бугарима око Македоније само треба да им поставе најпростије питање: ПОКАЖИТЕ НАМ НА ТЕРИТОРИЈИ БЈР МАКЕДОНИЈЕ МАКАР ЈЕДАН СПОМЕНИК БУГАРСКЕ НАЦИОНАЛНЕ КУЛТУРЕ! И онда ‘ајте да то упоредимо са оним што је тамо остало од Немањића, а може и од Мрњавчевића или Дејановића или Бранковића, деспота Јована Оливера итд. Нађите нам на пр. бугарски пандан култу о нашем највећем епском јунаку Краљевићу Марку. И на ова питања никада нећете добити одговор, просто зато што га нема.
То заједничко сећање које ми Срби имамо везано за људе, догађаје и културно наслеђе Старе и Јужне Србије и Македоније дефинише националну припадност. Колективно сећање о историјским епизодама тј. заједничко осећање прошлости одређује којој од једине три православне нације на Балкану (Грци, Бугари, Срби) припада простор БЈРМ.
У оваквој опсервацији онда просто и није неопходно даље извлачити догађаје и људе попут на пр. Карађорђевих и Милошевих устаника који су дошли у Шумадију из БЈРМ да би обновили Србију или српских четника с краја 19. и почетка 20. века или Куманово, Битољ, Брегалницу, Солунски фронт, Кајмакчалан итд.
Нема потребе маштати о Александру Великом, његовом оцу Филипу и мајци Олимпијади и красти им грчко име и грчко наслеђе (сам назив Македонија потиче од грчке речи „μακεδνός“ што значи висок и односи се на високу земљу или високе људе). Ми имамо довољно велику историју и традицију на том простору који представља епицентар наше средњевековне државе да нам никакво улепшавање и измишљање није неопходно.
На слици је најбоље очувана икона српског цара Стефана Душана и његове жене царице Јелене која се налази у манастиру Лесново. Манастир Лесново је смештен код истоименог села, између Кратова и Злетова у данашњој источној БЈР Македонији.
