Насилно одвајање, уз политичку и државну подршку, делова једне самосталне или аутокефалне Цркве и неканонско стварање друге верске заједнице и самопроглашење њене аутокефалности ретко се дешавало у историји хришћанства. Али, то се десило Српској православној цркви када је, несумњиво, вољом државе на њеном једном канонском делу организована псеудоцрквена заједница названа Македонска православна црква.
Комунистичка партија Југославије је још пре Другог светског рата обзнанила своје виђење решавања националног питања у Југославији, што је резултирало послератним државним устројством са шест република и две аутономне покрајине (у саставу Србије). Црна Гора и Македонија тада постају републике у којима треба решити српско национално питање: у Македонији кроз стварање црквене организације независне од Патријаршије у Београду, а у Црној Гори проглашењем црногорске нације и, у зависности од воље политичког врха, евентуалним понављањем црквеног сценарија из Македоније.
Са проблемом црквене организације у Народној касније Социјалистичкој Републици Македонији, суочавали су се сви патријарси који су у послератном периоду нашли на првосвештеничком трону Српске православне цркве. Настао је у време Гаврила Дожића (1946-1950), био је присутан и у време Викентија Проданова (1950-1958), да би кулминацију доживео у периоду архипастирства Германа Ђорића (1958-1990), и остао канонски нерешен до данашњих дана.
Мада се проблем тицао првенствено југословенске државе чији чиновници су га и створили и тобоже решавали, а више Српске православне цркве, јер је настао на њеном телу, за њега су биле заинтересоване и друге помесне православне цркве, у првом реду бугарска, и, на посебан начин, Ватикан, коме је такав сценарио одговарао због глобалне политике Свете столице на Балкану.
У историографији још нема истраживања које би то питање размотрило из свих аспеката – са етничког, црквено-канонског, политичког и културолошког гледишта. Ни међу историчарима није усаглашена јединствена терминологија како би требало именовати проблем православне цркве у Македонији.
Неки историчари који су се бавили македонским црквеним питањем његово настајање везују за 1870. годину, када је Турска под притиском Русије натерала Цариградску патријаршију да на том простору именује четворицу Бугара за епископе и прогласи Бугарски егзархат. Други га датирају од 1945. када је, после Другог светског рата, у Југославији проглашена македонска република, македонска нација и македонски језик.
Уједињење помесних српских цркава 1920. године у једну целину („Автокефална Уједињена Српска Православна Црква Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца“) и обнављање Српске патријаршије 1922. је било признато од Васељенске (Цариградске) патријаршије издавањем традиционалне потврде по имену Томос, а потом и од других православних цркава. Томосом се Цариградска патријаршија добровољно одриче дотадашње јурисдикције над епархијама на територијама Старе и Јужне Србије (Македоније), које су се од 1. децембра 1918. нашле у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, и саглашава се да оне уђу у састав уједињене српске Цркве.
По проглашењу уједињења 1920. године, Свети архијерејски сабор Уједињене Српске православне цркве је спровео нову административну организацију. Тако су у Јужној Србији формиране епархије Скопљанска (у рангу митрополије), Злетовско-струмичка, Битољска и Охридска (које су 1931. спојене у Охридско-битољску). Таква административна подела била је на снази све до 1941. године, до распарчавања Краљевине Југославије, после пораза у Априлском рату од Немачке и њених савезника Италије, Мађарске и Бугарске.
После Априлског рата 1941. године Бугарска је окупирала део Краљевине Југославије и проширила свој државни суверенитет. Ускоро је нова власт протерала српске архијереје, митрополита скопљанског Јосифа Цвијовића и епископа злетовско-струмичког Викентија Проданова, који је истовремено био и администратор Епархије охридско-битољске, као и нешто више од 50 парохијских свештеника и десетак монаха. Потом је, не обазирући се на хришћанске каноне, Бугарска православна црква успоставила на окупираном подручју комплетну јерархију са око 375 својих свештеника. Знатан број дотадашњих српског свештенства добровољно је прихватио бугарску организацију.
Део који су окупирали Италијани дошао је под цивилну албанску власт и под духовно старање Албанске православне цркве.
Како су поједини делови Југославије ослобађани од окупатора, а партизанске јединице и дивизије совјетске Црвене армије приближавале се Београду, Синод Српске православне цркве је 31/18. октобра 1944. закључио да прогнани архијереји и свештенослужитељи треба да се врате у места своје претходне службе.
Комунистичка власт то, међутим, у бројним случајевима није дозволила. Митрополит скопљански Јосиф и епископ злетовско-струмички Викентије од надлежних власти у Београду нису добили потребне дозволе за путовање. Нешто касније, 23. јануара 1945, митрополит Јосиф је отишао у Москву са делегацијом на устоличење новог руског патријарха. Руски архијереји вршили су снажан притисак на Српску православну цркву да призна нову црквену организацију у Македонији, а у складу са политичким интересима државних власти Совјетског Савеза.
Партизанске (комунистичке) скупштине Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије (АВНОЈ), одржана 29. новембра 1943. у Јајцу, и антифашистичког собрања народног ослобођења Македоније (АСНОМ), на Илиндан, 2. августа 1944, у манастиру Свети Прохор Пчињски код Врања, започеле су конституисање републике Македоније. Стварање македонске републике (по одређеним претпоставкама државе), носило је собом и идеју о организовању самосталне националне Цркве, другим речима кроз одвајање дела Српске православне цркве у засебну целину по имену Македонска православна црква.
Бугарска је капитулирала 9. септембра 1944. године када престаје и њена окупациона власт на територијама Краљевине Југославије. После тога, формално, мада не и у стварности јер је домаће свештенство остало на својим местима, нестаје и организација Бугарске православне цркве са истих територија.
Први македонски Црквено-народни сабор организован је у Скопљу 4. марта 1945. године. Тада је изгласана резолуција да се обнови Охридска архиепископија под именом Македонска самостална православна црква, која неће бити потчињена ниједној цркви, и са својим народним епископима и свештенством. Први македонски архијереј, како је одлучено, носиће титулу „охридски архиепископ“, а Црква ће се звати „Свето Климентова охридска архиепископија“. Са скупа су упућени телеграми маршалу Јосипу Брозу Титу, АВНОЈ-у, цариградском и руском патријарху, Синоду Српске православне цркве, Свесловенском митингу у Софији и Бугарској православној цркви.
ПАТРИЈАРХ У ЗАРОБЉЕНИШТВУ
Архијереји Српске православне цркве нису могли да сазову ванредни Сабор јер патријарх Гаврило фактички није био на свом трону у Патријаршији (већ у немачкој интернацији). Једино што им је преостало било је да 12. марта 1945. на конференцији расправљају о неприликама које им је новоуспостављена власт наметнула одвајањем делова Српске православне цркве у федералним републикама, Македонији и Црној Гори, сходно федеративном уређењу Југославије.
Вељко Ђурић
Извор: novosti.rs
