Био је новембар, Дан примирја у Француској; дан када се обележава крај Првог светског рата, када је Везув де Брека на досадној киши корачао Јелисејским пољима са француским председником Емануелом Макроном. Ни два месеца касније, он се придружио Макрону на путу за Пекинг, где је деветогодишњи коњ смештен у предграђе Пекинга – у карантину, у складу са правилима.
Коњ је био поклон који је Макрон донео поводом своје прве државне посете Кини. На банкету одржаном у његову част, Макрон је кинеском председнику Сију Ђинпингу показао фотографију прелепе животиње направљену у шталама које припадају француској Републиканској гарди.
Ова анегдота представља перфектну илустрацију спољне политике младог председника. Макрон се не плаши да ради неочекиване ствари, и често је нагао. Више од свега, сваки потез који повуче у међународној арени одише самопоуздањем, и тако је од његовог првог дана на дужности. Његово предуго и превише снажно руковање са Доналдом Трампом пре него што га је практично угушио у срдачности током посете америчког председника Паризу поводом Дана Бастиље. Његова срдачна вожња возилом за голф кроз вртове Версаја са руским председником Владимиром Путином пре експлозије теме о руској пропаганди на заједничкој конференцији за медије која је уследила. Његово прилагођавање улози кључног браниоца климатске политике уз мото: „Учинимо планету поново великом“ (алузија на Трампов слоган, прим. прев).
Иако је нов у свету међународне политике, он жели да сви обрате пажњу. На међународној сцени експлодирао је на самом почетку свог мандата, и то је принцип кога се и дање придржава. Чини се да је свуда и у свако време, а ретко чини мале и пажљиво дозиране гестове. Макронова слабост су велики гестови и помпа, што је производ његове љубави према симболизму.
Он се не боји ни физичког контакта. Грли, тапше, усмерава. Током параде поводом Дана Бастиље ухватио је Трампову руку и ставио је око струка аустријског канцелара Себастијана Курца током последње посете Јелисејској палати.
Чини се да ни његови гости нису равнодушни. Доналд Трамп га је назвао „сјајним момком“ који је „паметан“ и „снажан“. Чак је и немачка канцеларка Ангела Меркел, мало позната по свом изражавању емоција, након првог састанка са Макроном након његовог избора цитирала Хермана Хесеа рекавши: „Сваки почетак има чаролију.“ Канцеларкин шеф кабинета Петер Алтмајер је рекао да га Макрон подсећа на француског песника Рембоа.
ЕКСТРЕМНО ДИРЕКТАН
Од прошлог маја, свет још једном обраћа пажњу на Француску и чини се да не може да се засити француског лидера дечачког изгледа и величине којом се он окружује. Током само неколико месеци, Макрон је успео да оствари нешто што његови претходници нису успели деценијама: да учини да Француска поново изгледа модерно, као водећа европска земља са растућом сфером интереса. Његово особље каже да председник има изражен таленат да пронађе прави тон за допирање до било кога са ким разговара. Они додају да му то омогућава луксуз да буде екстремно директан.
Није било тако давно кад се на Француску гледало као на земњу упетљану у низ склеротичних структура која саму себе полако дави до смрти. У медијске наслове доспевала је само кад је била погађана терористичким нападима, или када би још један у низу чланова политичке елите покушавао да прикрије тежак скандал. Летаргија је карактерисала француску унутрашњу политику, док је њена улога у иностранству најблаже речено била анемична.
То је слика која се појављивала пре Макрона и коју је било немогуће променити, упркос уласку у бројне стране војне интервенције. Никола Саркози је покушао да подигне свој међународни углед интервенишући у Либији, док је Франсоа Оланд бомбардовао позиције Исламске државе у Ираку и Сирији. Макрон сада каже да су оба потеза биле „ужасне грешке.“ Нови француски председник преферира дијалог, и каже „разговараћемо са сваким“ – чак је тражио успостављање контакта са сиријским диктатором Башаром ал Асадом. Макрон такође жели да буде први високи француски званичник који је посетио Иран од 1971. године. И он жели да се све то догоди што пре и што је брже могуће.
Упркос чињеници да делује импулсивно, он је задобио дивљење међународних кругова. „Француска у Макрону може пронаћи свог трећег председника који ће је трансформисати“ као што су били Шарл де Гол и Франсоа Митеран, у децембру је писао часопис „Форин аферс“. У новембру је о француском председнику амерички магазин „Тајм“ написао: „Иако не каже да претендује на позицију лидера слободног света, понекад звучи тако.“ У међувремену, британски магазин „Економист“ Француску бира као земљу године. „Године 2017. Француска је пркосила свим очекивањима“, пише тај магазин. Француска се вратила.
ЈЕДНАКИ ПАРТНЕР
У Бриселу су се дугогодишње француске дипломате одједном нашле запањеним тежином коју носе речи њиховог председника. И у Берлину је постало јасно да немачки лидери Француску поново виде као једнаког партнера. Доказ за то је чињеница да су многе од Макронових идеја о приближавању Европе, разјашњене у говору на Сорбони баш након немачких избора, нашле пут до прелиминарног коалиционог споразума између конзервативаца и социјалдемократа у Берлину. Прошлог петка је Меркелова чак отишла у Париз како би Макрона лично обавестила о напретку који је остварила у правцу коначног формирања владе.
Макрону су односи са Немачком били важни од самог почетка његовог мандата. То је један пд разлога због чега је бившег француског амбасадора у Немачкој Филипа Етјена именовао за свог саветника за дипломатију. Пријатељски оријентисани шездесетдвогодишњак у свету дипломатије, Етјен течно говори немачки, руски, српскохрватски и румунски. Он је такође дипломирао на Националној школи за администрацију заједно са Франсоа Оландом.
Макронов спољнополитички тим је састављен од 12 саветника. Неки од њих су били његове колеге са факултета, док су остали радили са њим док је био министар економије под Оландом. Један од њих је тридесетпетогодишњи Клемен Беон, чије су презентације у Европи још у школском узрасту биле тако успешне да су нашироко дељене. Беон је остао лојалан Макрону током кампање, а значајно је утицао на предлоге реформе ЕУ који су проистекли од француског председника. Беон је духовит, паметан и једноставан – што су прилично ретке карактерне црте међу дипломатама.
У Кини је Макрон направио дипломатски пуч са поклоном који је понео са собом, док је председник Си Ђинпинг очигледно био прилично дирнут гестом. Кинески председник је био одушевљен коњима из Републиканске гарде још од посете Паризу 2014. године.
Макрон је обећао да ће долазити у Кину сваке године, рекавши: „Француска је била и остаће снага у срцу Европе која ће предводити дијалог са Кином“, чини се заборавивши да је у претходним годинама то у највећој мери био посао Меркелове. На крају крајева, није ни важно. Гест је оно што се рачуна. Напокон, реченица је цитат Шарла де Гола, који је био веома цењен у Кини од кад је Француска постала једна од првих земаља на свету која је признала Народну Републику 1964. године.
Италијанске новине пишу да је посета Кини Макрона начинила јасним лидером Европе. Немачки пословни дневник „Ханделсблат“ га је промовисао на позицију европског шефа дипломатије.
Макрон, наравно, своју енергију покушава да искористи за бенефите Француске. Он је отворено рекао да би његова земља још једном требало да преузме централну улогу у међународним односима. „L’influence“, односно традиционални циљ Француске да се њен глас чује на глобалној позорници, остаје приоритет у Јелисејској палати. Иако је Макрон млађи него што су били његови претходници, он је наставио да инсистира на њиховој политици и да чини све што је у његовој моћи да француски ускоро замени енглески на месту глобалног језика. Али зашто?
НЕДОСТАТАК СПАРИНГ ПАРТНЕРА
Покушај да се истовремено води рачуна и о европским неће бити лак. Посебно кад су у питању земље попут Кине. На крају крајева, важан фокус таквих путовања је склапање уговора вредних више милијарди евра.
Један од разлога за Макроново високо котирање у међународној дипломатији је чињеница да он нема пуно конкуренције. Трампова клоебљивост њише САД, Британци се изолују од спољног света, а Меркелова је потпуно очигледно превазишла зенит своје моћи. На крају, у западној хемисфери нема назнака да ће се појавити неко ко ће му стајати на путу. Ипак, неки верују да би недостатак спаринг партнера могао да се испостави као проблематичан. Јер шта једна особа сама може да уради?
Бертран Бади, професор међународних односа на престижном Универзитету Sciences Po, мисли да је Макрон сувише перипатетичан. Бади каже да је дипломатија у ствари вежба која се најбоље изводи тихо и дискретно. Успешне дипломатске иницијативе, каже он, ретко су праћене „оркестром“.
„Зашто он жели да буде део преговора свуда, да свуда буде укључен?“, пита се Бади. Шта може да буде крајња корист од покушаја ублажавања односа са Трампом и држања Ирана на чврстом повоцу, уз истовремени покушај да се реши конфликт између Израелаца и Палестинаца? Бади каже да су Макронови резултати до сада скромни, иако је, признаје, прерано судити о његовој спољној политици. Ипак, професор каже да је типична „француска деформација“ да се жели бити укључен свуда у исто време.
И тачно је да Макрон има своје прсте у великом броју случајева у овом тренутку. Примио је израелског премијера Бенјамина Нетанјахуа, кратко након тога палестинског председника Махмуда Абаса, и све то док је покушавао да усагласи повратак либанског премијера Сада Харирија из Саудијске Арабије. Прошлог лета се повукао у замак изван Париза како би преговарао о примирју у Либији. Али примарни ефекат ових „мировних преговора“ је био да је Макрон, који наглашава важност мултилатерализма у свакој прилици, успео озбиљно да изиритира одређене кругове.
Затим је на крају године деловао као да има намеру да надмаши чак и самог себе. Током само једне недеље провео је три дана путујући Западном Африком, пре него што је наставио за Алжир и Катар. Организовао је сопствени климатски самит, на који није позвао само шефове влада и држава, већ и међународну хуманитарну елиту. Пројекат који је генерисао доста наслова крштен је називом „Самит једне планете“. Само дан касније он је на састанку угостио групу под називом Сахел Г5 како би са њима разговарао о заједничким метама у борби против тероризма у Африци.
НОВИ ОДНОС ЈЕДНАКИХ
Иако се у томе повремено претерује, важност симболике у спољној политици не треба потцењивати. Макронове амбиције би могле да имају далекосежне последице, посебно за Европу. Његови предлози за реформу ЕУ првенствено наилазе на скепсу у источноевропским земљама, где словачки министар Макронове планове чак пореди са пењањем на Монт Еверест без маске са кисеоником. Ипак, многе друге чланице ЕУ су позитивно реаговале на Макронове идеје.
Чињеница да Макрон представља нову генерацију политичара постала је јасна током његовог пута по Африци. Током боравка у Буркини Фасо, која је била француска колонија до 1960. године, Макрон је одржао говор пред прилично скептичном публиком у престоници Уагадугу, користећи крајње несвакидашњи тон. Током обимне сесије питања и одговора која је уследила, један студент је агресивно питао како Макрон очекује да људи успешно заврше своје студије када се клима уређаји константно кваре услед лошег снабдевања електричном енергијом у држави. Француски председник је пажљиво слушао пре него што је дао јасан одговор: „Обраћате ми се као да сам колонијални управник, али ја се нећу бавити струјом у Буркини Фасо. То је посао вашег председника.“
Тај коментар је био оштро критикован, али Макрон не игнорише историју. Уместо тога, он се нада да ће успоставити нови однос једнаких. Његова порука је: оставимо прошлост иза нас и фокусирајмо се на будућност.
То је перспектива која се показала популарном међу Французима. Иако му је рејтинг опао протеклог лета, од тада се релативно опоравио. Упркос непопуларним реформама социјалног система своје земље, француски бирачи су задовољни Макроном на међународној сцени, са 75 одсто људи који кажу да подржавају начин на који он представља Француску у иностранству.
То је ниво подршке коме Франсоа Оланд и Николас Саркози нису били ни близу током њихових пет година на челу Француске.
Џулија Амалија Хејер
Превео Иван Ристић
Извор: standard.rs / spiegel.de
