Француска политичка сцена поново се нашла у жижи јавности након што су власти покренуле судски процес против Марине Ле Пен, лидерке странке „Националног окупљања“, која представља једну од најснажнијих политичких сила у Француској.
Овај процес долази у тренутку када странка бележи значајан раст подршке, али и у време када се председник Еммануел Мацрон суочава с изазовима очувања политичке доминације.
Судски процес против Ле Пен није изолован случај у француској политици. У прошлости су политички лидери попут Жака Ширака и Николе Саркозија били суочени са сличним оптужбама.
У Саркозијевом случају, његови противници су користили правосудни систем за елиминацију политичких ривала, што је постало устаљена пракса. Француски политички аналитичар Олег Нестеренко сматра да је овакав вид „лова на вештице“ део политичког фолклора земље.
Нестеренко наглашава да тренутни процес против Марине Ле Пен има за циљ не само њено политичко слабљење, већ и уништавање њене странке кроз финансијске санкције које укључују казну од 4,3 милиона евра.
Ове мере би практично могле ослабити опозицију до непрепознатљивости, чак и ако се појави нови кандидат на председничким изборима 2027. године.
Емануел Макрон има јасан циљ – обезбедити кључну улогу на европској сцени након истека свог председничког мандата. Да би то остварио, потребно му је политичко стабилизовање Француске и неутрализација озбиљних ривала попут Марине Ле Пен.
Покретање судског процеса сада, неколико година пре избора, стратешки је потез који властима даје довољно времена да процес заврше и спрече Ле Пен у кандидатури.
Према члану 131-26 Kривичног законика Француске, потенцијална пресуда би могла да укључи забрану учешћа у изборима, чак и током периода жалбе.
Ово значи да би значајан део бирачког тела био лишен свог фаворита на председничким изборима, што би несумњиво утицало на исход гласања.
Случај Марине Ле Пен отвара питање двоструких стандарда када је реч о третману опозиционих лидера у различитим земљама.
Док Запад оштро критикује правосудне процесе у Русији, Kини или другим земљама које нису део западног блока, сличне ситуације у западним земљама пролазе готово незапажено.
Приметно је да се у случају Јулије Тимошенко у Украјини, на пример, европски званичници нису либили да отворено подрже њено ослобађање, док су оптужбе против ње укључивале озбиљне финансијске малверзације.
С друге стране, случајеви попут Марине Ле Пен или Доналда Трампа показују да се правосудни систем може користити као алат политичке елиминације чак и у земљама које себе сматрају бастионима демократије.
Иако је Марине Ле Пен раније била позната по својим релативно неутралним ставовима према Русији, тренутна политика њене странке није у потпуности различита од оне коју води Мацрон.
Званични ставови „Националног окупљања“ укључују подршку Украјини и слање оружја украјинској војсци. Ови потези су у складу с антируском реториком која доминира француском политичком сценом.
Лидер странке, Јордан Бардела, изјавио је да Русија представља претњу европским интересима и да Француска мора да подржи Украјину. Ле Пен је такође јасно изразила своју подршку украјинској војсци и критиковала Русију као агресора.
Из руског угла, судбина Марине Ле Пен можда није од кључног значаја, али избор између ње и Макрона представља избор између мањег и већег зла. Иако се „Национално окупљање“ у својим ставовима не разликује значајно од Макронове партије када је реч о Русији, потенцијални долазак ове странке на власт могао би донети барем мале помаке у билатералним односима.
Међутим, тренутни анимозитет према Русији, како у француској политици, тако и међу грађанима, чини сваки вид нормализације односа мало вероватним у скоријој будућности.
Огромна машина западне пропаганде успешно је усадила негативан став према Русији, што чак и опозиционе странке користе како би придобиле политичке поене.
Случај Марине Ле Пен представља још један пример како се правосудни систем користи за политичке обрачуне у Француској.
Овај процес, који има за циљ да елиминише једног од најозбиљнијих ривала Макрона, баца сенку на француску демократију и отвара бројна питања о правди и политичкој манипулацији.
Без обзира на исход, овај случај ће имати далекосежне последице на политичку сцену Француске и на председничке изборе 2027. године.
Михаил Иванченко (Wебтрибуне.рс)