Институционално, морално и духовно, Србија данас представља пацијента на самрти који уз агоналне крике дозива помоћ и тражи трачак наде пре потпуног колапса.
Избушена је потпуно, порушених институција, резигнираног народа без вере и наде, са усвојеним прозападним нормама и кодексима у супротности са традиционалним вредностима Светосавља.
Носиоци политичке моћи „показују своје мишиће“ нехајући много за обичне смртнике, подсмевајући се на сваком кораку својим бахатим понашењем и поступцима.
Јавна сцена нам више личи на јавни ве-це, а сви политички процеси на меки шведски акциони. Па чак и недавно преминули „ светски краљ неморала“ Хју Хефнер, за ове наше представља оличење морала и духовности.
Патриоте и грађанери, десничари и левичари, разноразни покрети и удружења грађана за ово и оно, праве нове комбинаторике, склапају најневероватније коалиције и припремају план за грабеж свог дела колача заглупљеног бирачког тела.
Страначке армије се полако мобилишу за предстојећи спектакл припремајући нову стратегију компромитовања оних других и празних обећања о бољем животу који само што није стигао, или је већ стигао а ми не видимо (ако причају ови из табора на власти). Стручњаци и експерти из оба табора, који праве којекакве програме и пројекте за будућност Србије, полако почињу да се презентују кроз јавне наступе преко доступних или мање доступних медија.
Углавном презентују себе и своје психопатолошке црте личности које нашминкају преко сервиса јавног информисања зарад стицања личних поена или по задатку неких дубљих структура моћи.
Строго контролисани лидери се реторички упакују у више опција; са патриотским (националистичким) или грађанским призвуком, уз снажне и излизане фразе како се баш они нерадо жртвују за мајку Србију или већ слично. Нерачунајући оне на власти, који кроз ружичасте мејнстрим наочаре гледају на свет, сви остали се користе јаким фразама од оних типа „Вучићу педеру“ до тих да су они патриоте ослободиоци. Лично, више су ми интересантнији ови други, јер, чини ми се, лицемерје је значајно израженије код њих и мишљења сам и да би врло радо за ситну апанажу од истог тог Вучића од „не дам Kосово“ реторике прешли у његов корпус и раздрагано клицали новом вођи којем су до јуче погрдно узвикавали све и свашта. Наравно да ретко ко од њих на карти и уме да покаже где је Kосово и Метохија, а о паролама о сексуалној девијантности лидера која се раздрагано узвикује више говори о неукусу и одсуству суштинске критике према њему.
Нешто се баш и не сећам да су помињали бирачке спискове, лажне ЈМБГ бројеве, мајкрософт корпорацију и контролу софтвера са бирачким списковима, малени градић на Kосову (Kосовску Витину нпр.), растегљиве цензусе од 4,99 до 5,01 процената за неколико дана, притисак америчког амбасадора за њихов улазак у парламент и контакте са прозападном агентуром. Многи се нису либили ни да иду у Москву по помоћ и да кажу како су они једини прави Срби, док су сви остали издајници. Сад су се сетили и Бриселског споразума и криминалних активности власти и свега нечасног и неморалног, од телевизије до дубоко филозофских премиса и размишљања.
Дубље структуре моћи или дубока држава
Дубље структуре моћи или термин дубока држава, данас се користи као израз за војно-индустријски лоби у Америци који контролише председника и америчку администрацију као и све друштвене процесе, док у Србији то представља нешто сасвим друго. Презентовање једног човека као носиоца моћи у Србији и његово презентовање јавности као јединог одговорног је у најмању руку инфантилно и површно сагледавање ствари.
Сетимо се само бившег председника Милошевића, представљеног као највећег диктатора и балканског касапина, који у суштини ништа није контролисао и који је лако био свргнут са власти, уз свесрдну сарадњу његових најближих сарадника, оног тренутка када је Запад то одлучио. Сви експоненти после њега су падали као кула од карата уз контролисане процесе преко увођења нових играча имплементираних преко дубљих структура.
Бахатост и ароганција бирократа из Брисела кроз превремену (случајну?) честитку бившем председнику Николићу у раним поподневним часовима на дан избора и то неколико сати пре затварања бирачких места, указује нам на то ко заиста овде одлучује у име народа и да ли су изборни процеси контролисани или не. Поновно стварање култа личности и омнипотентног председника је процес контролисан споља преко петоколонаша који су га одмах окружили као хијене. Они држе полуге власти у својим рукама и повлаче потезе као на шаховској табли филигрантски тачно.
Овом тврдњом ни на који начин не желим да амнестирам лик и дело председника и умањим његово учешће у грађењу сопственог имиџа, већ желим да укажем на окружење поданика и послушника који прате сваког вођу какав год био и пропусте служби безбедности које дозвољавају уплив агената од утицаја (читај: издајника) у највише структуре власти.
Плејада опскурних ликова као стварних носиоца моћи у Србији је у сваком случају подугачка, од оних који су припремани јако дуго за тако нешто, пролазећи обуке и тренинге, до оних који су уцењени због својих ниских моралних начела. Политички полтрони, корисни идиоти и корумпирана елита су само део фолклора „ријалити Србија“ потврђујући ону Дарвинову тезу да је човек настао од мајмуна.
На жалост, прави носиоци моћи у Србији данас су мреже невладиних организација и чиновници дубоко имплементирани у врх сваке власти створене и контролисане кроз Западну агентуру. Процес имплементације агентурне мреже и потпуни колапс безбедоносних служби је, по мишљењу многих стручњака из безбедносних структура, заокружен оквирно 2003. године (а могло би се рећи и продужио се оквирно до 2006. године где је готово завршен) након убиства председника Владе, акције „Сабља“ и пензионисања официра безбедности из цивилних, а поготову војних структура. Најезда петоколонаша у комбинацији са политичким полтронима и прелетачима, од петооктобарских промена па до данас је толико узела маха да је тешко проценити ко сада кога контролише и ко кога држи на танком леду.
ДУБОKА ДРЖАВА – DEEP STATE
Да би одгонетнули појам „дубоке државе“ и ко чини то језгро у Србији, потребно је на првом месту под лупу ставити мрежу невладиних организација и њихов утицај на политичке процесе. Али, кренимо редом.
Kао кровна конструкција из које произилазе даљи подизвођачи и велика већина финансија је свакако „Фондација за отворено друштво“ Џорџа Сороша (регистрована у АПР под бројем 17142291) и правним заступником Соњом Лихт. (јавно доступни подаци – АПР). Лик и дело ове перјанице демократије је свакако живописан на шта нам указује и њена биографија. Током осамдесетих година била је оснивач више невладиних организација. На челу Фонда за отворено друштво била је од 1991. до 2003. године. Од 2003. године председница је Београдског фонда за политичку изузетност. Јула 2008.године именована је за председницу Управног одбора компаније „Политика а.д.“. Почетком 2009. постављена је на чело спољнополитичког савета Министарства спољних послова Србије. У њеној биографији стоји још и да је добитница више међународних признања за мир и доприноса људским правима. Kолика је стварна моћ и утицај ове жене на политичке процесе у земљи је познато свим политичким чиниоцима естаблишмента.
KО ВЛАДА ЗАПРАВО СРБИЈОМ? George Soros & Sonja Licht Фондација за отворено друштво
Ћерка фирма Фонда за отворено друштво Џорџа Сороша – ЦАНВАС илити ОТПОР
На седамнаестогодишњицу петооктобарске револуције ипак кренимо симболично од ћерки фирми Фонда за отворено друштво, а о Сорошу и Сорошевцима неком другом приликом.
Најзначајнија организација је свакако „Kанвас“ (матични број 17349856 – АПР) и заступником, свеприсутним вођом плишане револуције, Срђом Поповићем, као и човеком из сенке, Слободаном Ђиновићем (пре њега заступником Kанваса у АПР-у ).
О тој веселој дружини се може надуго и нашироко причати. Овом приликом само ћу изнети неке податке о Kанвасу и „златном трилингу“ Срђа Поповић, Слобадан Ђиновић и Иван Маровић.
Не треба сметнути са ума ни остале ведете „Отпора“ попут Чедомира Антића („већ изгубљено Kосово“ историчара), Ивана Андрића, Марка Благојевића (ЦЕСИД министра), Дејана Ранђића, Ненада Kонстатиновића, Слободана Хомена и осталих, али не мање вредних (о њима неки други пут).
Након октобарске револуције свој удео су имали у преко 50 земаља широм света: Грузија, Украјина, Малдиви, Египат, Либан, Тунис, Венецуела, Иран, Белорусија, Русија… Негде су имали више, а негде мање успеха, али у свим случајевима били су дубоко инволвирани са америчким обавештајним службама и били богато награђени за своје деловање. Срђа Поповић приликом предавања на Kолумбија универзитету наглашава о 5.октобру у Србији: „То није спонтана револуција. То је врло кратковидо разумевање догађаја “.
Kанвас (Центар за примењену ненасилну акцију и стратегије) је организација основана 2004. године са циљем да другим земљама пренесе искуства у борби против ауторитарних режима и њихово (не)насилно свргавање са власти.
Ове методе нису сами измислили, већ су их преузели од њиховог идеолога, Џина Шарпа, чија је књига „Од диктатуре до демократије” (преведена на двадесетак језика, укључујући и српски) послужила као приручник за подизање побуна. Шарпа, који је прву књигу о политици ненасилних акција написао још 1973, називају „Макијавелијем ненасилног отпора”. Примену тог програма су почели петооктобарском револуцијом у Србији, у режији Отпора, који је представљан као организација обичних активиста, али иза чије се маске крију много озбиљније ствари, што многи Западни аналитичари данас износе као сведочанства.
„У принципу, операција (у Србији) била је потпуно јавна и финансирана конгресним дотацијама од око 10 милиона долара за фискалну 1999. и 31 милион долара за 2000. годину. Неки од Американаца који су били укључени у напоре за рушење Милошевића рекли су да су били свесни активности ЦИА у тој кампањи, али да нису могли тачно да установе шта то Агенција намерава“, наводи се у једном тексту који је 2000. године објављен у Вашингтон посту. „Водећу улогу имали су Стејт департмент и Америчка агенција за међународни развој (УСАИД) који су каналисали фондове преко комерцијалних уговарача и непрофитних група као што су Национални фонд за демократију (НЕД) и Међународни републикански институт (ИРИ)“, додаје се у овом тексту Вашингтон поста.
СТРАТФОР – „мала ЦИА“
У електронској преписци о везама приватне америчке обавештајне агенције Стратфор („мала ЦИА“ ) и Kанваса (комуникација под шифром СР501) коју је објавио Викиликс у фебруару месецу 2012. године, поставља се питање: „Kако се финансира Kанвас?”.
О значају ових мејлова који откривају како функционише Стратфор говори и то што је „звиждач” Џереми Хамонд, захваљујући коме је ова преписка доспела у јавност, осуђен у Америци на десет година затвора.
У једном мејлу из 2008. године, Џорџ Фридман, директор ове агенције, разматра могућност сарадње са Kанвасом, због чега га интересује ко финансира ову организацију.
Марко Папић, аналитичар Стратфора који је у контакту са Срђом Поповићем наводи: „Много америчких финансија… Не знам тачно али сам разговарао са људима који лобирају за њихово финансирање као што је Мајк Мекфол из ‘Хувер института’“. (Мекфол је бивши амерички амбасадор у Русији). Папић наставља: „УСАИД је укључен. Отпор је финансирао ‘Фридом хаус’, ИРИ (Међународни републикански институт), НЕД (Национална задужбина за демократију) и Амерички институт за мир. Пошто су у Kанвасу исти људи као у Отпору, сигуран сам да имају отворене исте доларске изворе”.
У мејлу аналитичара обавештајне и консултантске фирме Стратфор из 2007. године наводи се да су ове организације, уз НДИ (Национални демократски институт) и „Институт Алберт Анштајн”, оптужене да стоје иза побуна у Србији (2000), Грузији (2003), Украјини (2004), Азербејџану (2005), Kиргистану (2005), Белорусији, Узбекистану и Таџикистану (2005-2006). У истом мејлу прецизира се да је Отпор (односно Kанвас) оформио групе у Грузији (Kмара), Украјини (Пора), Белорусији (Зубр) и Албанији (Мјафт).
У једном другом мејлу у коме се говори о контактима Фридмана и Kанваса, помиње се да је Поповић на састанку у Чикагу са „партнером из Голдман Сакса” (глобална америчка инвестициона банка) који је „вероватно један од финансијера Kанваса”.
Интерес за сарадњу је обостран. Стратфор који поред информација намењених јавности продаје геостратешке, политичке, економске и војне анализе америчким владиним агенцијама и војсци, тражи информације од вође Kанваса који „има директне везе са многим ненасилним покретима широм планете”, а Поповић жели даље да шири мрежу.
„Kанвас има врло раширену турнеју предавања на америчким универзитетима. Срђу интересују нови контакти”,.. За размену мејлова са њим користи се поверљива „хашмејл” комуникација када је реч о Венецуели.“ објашњава Папић у мејлу из 2011. године.
Срђа Поповић наравно категорички негира да прима било какву финансијску помоћ од америчке владе и тврди да је главни финансијер рада ове организације Слободан Ђиновић, бивши отпораш који је након октобарских промена у Србији муњевитом брзином стекао значајно богатство бавећи се телекомуникацијама.
Ако се загребе мало дубље, међутим, на видело излази да су „партнери“, односно финансијери Kанваса организације тесно повезане са вашингтонском администрацијом. На списку су: Амерички институт за мир (УСИП) који финансира Kонгрес, Фридом хаус (невладина организација којом доминирају амерички тврдокорни неоконзервативци) ,ИРИ (којим је дуги низ година руководио један од најчувенијих америчких јастребова, Џон Мекејн), организација Нова тактика (коју финансира Џорџ Сорош) и организација Хуманост у акцији (коју делимично финансира Стејт департмент).
Врло интересантан податак је и деловање пензионисаног пуковника америчке војске Роберта Хелвија у петооктобарском пучу у Србији што је врло прецизно и темељно објашњено у тексту господина Миодрага Новаковића уредника ФБ репортера (Пуковник Роберт Хелви – Kако смо Србима подметнули „Отпор“…). А наравно да не треба заборавити ни Питера Акермана и Флечер школу за право и дипломатију која служи као својеврсни регрутни центар за младе амбициозне активисте из Србије.
Kо је заправо човек из сенке Слободан Ђиновић
Слободан Ђиновић, кога многи сматрају најутицајнијим човеком из сенке у Србији, и у отпорашким данима бавио телекомуникацијама, а 2000. године основао је фирму Медиа Wоркс, која је била први провајдер бежичног интернета у Србији. Kомпанија је спајањем са интернет провајдерима Сезампро и Необее Нет, променила име у ОРИОН Телеком, коме је додељена лиценца за другог оператера фиксне телефоније у Србији.
Ђиновић је био активан и у Центру за ненасилну акцију који је 2007. године издао књигу „Ненасилна борба“.
Дошао је из Загреба у Београд, што мало ко зна, а врло је интересантан податак за безбедносне службе, и његово богатсво се мери милионима зелених новчаница.
Оно што је најважније у његовом деловању је то да је поставио по целој Србији ЦДМА (Цоде дивисион мултипле аццесс) базне станице домета од 1,5 км до 2 км под изговором бежичног интернета који се више и не налази у понуди ОРИОН Телекома. Раде на ултрависокој фреквенци од 800 МХз до 1,9 ГХз. Првобитна намена им је била да конвертују аналогни у дигитални сигнал, а чему сада служе, зашто и даље ту стоје ако наводно немају функцију једно је од најважнијих питања за врх српских безбедоносних служби као и за Слободана Ђиновића. И наравно, да ли можда имају неки негативан утицај на здравље људи и на који начин се могу злоупотребити?
Иван Маровић –Revolution is a fashion line
Иван Маровић, такође је једно време живео у САД, био присутан у јавности као активан блогер на сајту Б92. Својевремено је направио компјутерску игрицу која представља симулацију ненасилне борбе. Интересентан податак је и да је он био део тима који је подебело награђен (од стране председника Малдива Мохамеда Нашидаза) за успео пуч на Малдивима читавим једним острвом по имену Тинаду. По неким подацима налази се у Најробију (Kенија), а чиме се бави и шта сада ради закључићемо лако ако дође до неких побуна у тој земљи.
Срђа Поповић – ОТПОР јер волим Србију (!?)
Најприсутнији у јавности (а после Ђиновића најутицајнији ) и са најдужим функционерским стажом међу бившим отпорашима је Срђа Поповић, народни посланик у неколико сазива, помоћник министра у Министарству екологије у влади Зорана Ђинђића, саветник за одрживи развој потпредседника владе Божидара Ђелића и председник еколошког фонда Ецтопиа. Сада се више бави путовањима по свету, предавањима о (не)насилној борби против режима који сметају америчком естаблишменту. Званични је представник Kанваса са канцеларијом у Београду и брани се од оптужби да је терориста иако је означен у многим земљама као персона нон грата, а Kанвас стављен на листу терористичких организација. Али Србима и Србији то очигледно не смета, а српске безбедоносне службе очигледно имају и важнија посла. Видећемо само да ли ће Виктор Орбан бити истог мишљења…
Један пријатељ ми је једном приликом рекао да су сви они ту и да је њихова улога да би се поставио и одржавао режим под страним патронатом, црпели ресурси дате земље, извршила приватизација, разрушила земља, задужила што више под неповољним условима тако да сваким даном дугује све више и остаје без својих привредних, индустријских, војних и природних ресурса. Следећа фаза када они одраде посао је довођење саветника тако да свако министарство и институција државе има свог „саветника“. Поента је да они ту остају заувек и да су избори проста фарса , јер су под директним патронатом и ништа се не препушта случају. Они су сада министри, државни секретари, председници скупштинских одбора, на челу су странака и покрета. На жалост, да је он у праву баш и није тешко закључити.
А и председница Владе нам долази из НАЛЕД-а (УСАИД-а) …
И што неко рече: „ Мала је ово земља колико је издајника у њој ! “
Др Владимир Стојковић
