Скоро да не знамо да је други човек Трећег Рајха и један од најближих Хитлерових сарадника злогласни Херман Геринг чак три пута долазио у наш град тридесетих година прошлог века. Када је лично долазио глумио је пријатеља српског народа и Краљевине Југославије да би четврти пут, 6, 7, 11. и 12. априла 1941. године послао 234 бомбардера и 120 ловаца којима је командовао да униште Београд и убију хиљаде људи.
Геринг је први пут дошао у Београд у мају 1934. Нацисти су тек освојили власт коју је требало учврстити, па је немачки канцелар Хитлер био заузет обрачуном са левичарима и Јеврејима у својој земљи. Зато су Геринг и његови други сарадници имали задатак да друге европске народе обавесте да им од нациста не прети опасност. То се односило и на Србе, старе немачке непријатеље из Првог светског рата, које у Берлину нису волели али су их поштовали као достојне ратне непријатеље чији је пробој Солунског фронта довео до капитулације Бугарске и распада Аустроугарске, а самим тим и до капитулације Немачке. Међутим, када је Геринг слетео на земунски аеродром било је јасно какву ће политику да заступа. Дошао је у лично пилотирајући црвено обојеним авионом „Манфред фон Рихтхофен”. Сви су у Београду знали да је Рихтхофен био најпознатији немачки ратни пилот у Великом рату који је био завршен 16 година раније на коjи су сећања била свежа. Геринга су у Београду где је слетео на пропутовању преко Далмације ка Атини дочекали, уз немачког амбасадора Виктора фон Херена, пуковник Бора Мирковић из Ваздухопловне команде, потпуковник Миодраг Томић, командант ваздухопловне бригаде, мајор Зденко Горјуп и потпуковник Никола Обиљен, командант Шестог ловачког пука. Игром судбине њихове судбине ће се седам година касније укрстити. Мирковић ће у марту 1941. године, ко зна за чији рачун, организовати војни пуч и свргнути кнеза Павла, што ће бити повод за напад Трећег Рајха на Југославију и њено уништење. Обиљен ће у априлу 1941. године на небу над Београдом заједно са друговима из Шестог ловачког пука пружити жесток отпор надмоћнијој сили коју је на нашу земљу управо послао Геринг кога је дочекао. Геринг је 17. маја 1934. године посетио немачко ратно гробље на Кошутњаку и положио венац на коме је писало: „Ратним друговима, ваздухопловни министар Рајха Херман Геринг”. Геринг је имао статус немачког ваздухопловног аса из Првог светског рата са 18 званично потврђених ваздушних победа. Он је богато користио ту своју славу да стекне популарност међу нацистима и војском. Зато није пропустио прилику да погинуле немачке војнике који су сахрањени на Кошутњаку назове својим ратним друговима.
Пет месеци касније, 17. октобра 1934. године, Геринг је дошао поново, сада као изасланик вође Трећег рајха на сахрану краља Александра Карађорђевића, убијеног у Марсељу осам дана раније од стране усташких и бугарских ВМРО зликоваца чије ће организације постати верни савезници нациста са којима ће спровести крвави пир у свим крајевима Краљевине Југославије где су живели Срби, Јевреји, Роми. Дан касније, Геринг је на Опленцу, на краљев гроб, положио венац на коме је писало: „Нашем великом непријатељу – Трећи рајх“. Порука није привукла много пажње у земљи која је жалила убијеног краља. За оне који боље разумеју политику порука са венца значила је да су за нацисте Срби и даље непријатељи. Нико, међутим, није приметио да је Хитлеровом изасланику нешто друго привукло пажњу. Остао је дуго загледан у „Тајну вечеру“, краљеву икону од седефа.
Трећи Герингов боравак, о којем се понајмање писало свих ових година, био је најпомпезнији. Почетком јуна 1935. године сада већ маршал Херман Геринг и врховни командант немачког ратног ваздухопловства Луфтвафе слетео је на земунски аеродром у пратњи три немачка војна авиона. Пре тога је седам дана обилазио југословенско приморје. Са њим је био и његов пријатељ инжењер Франц Нојхаузен, директор Немачког саобраћајног бироа и повереник Хитлерове нацистичке партије за Југославију. Нојхаузен ће дочекати напад на Југославију као немачки генерални конзул у чину генерал-мајора Луфтвафе. Током окупације, од 1941. до 1944. био је привредни управник окупиране Србије, а од 1943. и шеф немачке Војне управе у нашој земљи. Геринга је примио председник југословенске владе и министар иностраних послова Богољуб Јевтић са којим је разговарао пуних сат времена. Потом је немачког маршала у Министарству војске и морнарице дочекао краљев ађутант и министар војни армијски генерал Петар Живковић да би на крају разговарао са кнезом намесником Павлом Карађорђевићем. После аудијенције на коју је Хилтеров сарадник стигао у свечаној белој униформи, кнез Павле је одликовао Хермана Геринга орденом Белог орла првог степена. Занимљиво је да званичних саопштења са састанка није било јер је посета била „приватна”. Геринг није отишао на Опленац да ода почаст убијеном југословенском краљу али је послао тамо државног подсекретара из свог министарства Милха, личног ађутанта мајора Конрата и секретара амбасаде Витара. Изгледа да су осим почасти краљу дошли да виде икону која је Герингу привукла пажњу на краљевој сахрани. Политика је објавила текст у којем је наведено да су на гроб краља Ујединитеља ставили ловоров венац са „свиленом тробојком немачких државних и националсоцијалистичких боја, на којој се налази и Хитлеров кукасти крст“ и да су остали „у немој тишини крај гроба Краља Мученика пет минута, а затим су пажљиво разгледали мозаички задужбински храм, дивећи се његовој унутрашњости и спољној лепоти“.
Геринг нас је четврти пут “посетио” у априлу 1941. године. Овај пут не лично већ његови авиони који су на наш град избацили тоне смртоносних бомби под командом генерала Александра фон Лера, по мајци православца, који је одрастао у Панчеву. Већ 3. маја, по окупацији и распаду Југославије, послао је свог пријатеља Нојхаузена послао на Опленац како би узео икону „Тајна вечера“. Геринг је икону држао у својој вили до 1943. године када је заједно са осталим широм Европе украденим драгоценостима склоњена у руднике соли који су претходно адаптирани у депое. После краха Трећег Рајха икона је пронађена и враћена на Опленац где се налази и данас.
Геринг није имао прилику да после рата посети Београд како би му се судило за бомбардовање града, разарање и убиства. Много је зла починио широм Европе, па је завршио на главном суђењу нацистима у Нинбергу. У Београд је дошао, поново као његов изасланик, генерал Лер коме је суђено у згради данашње Кинотеке на српском језику који је одлично говорио. Осуђен је на смрт као и његов шеф Геринг који се убио у нинбершком затвору. Нестали су као што је пропао и нацистички сан о хиљадугодишњем Рајху и аријевској доминацији.