Други су шутирали лопту, а Марадона идеју. Други су фудбал третирали као посао или забаву, а Марадона је плакао на терену. Фудбал је за њега је био начин да се бори за правду у свијету.
У антички амфитеатар су одлазили сви слободни грађани. Њихова слобода се могла докучити и разумјети једино кроз катарзу. Зато је и Марадона плакао на терену, он је био антички човјек.
Када је неуспјешан дриблинг, он пада у саморефлексију − што је прва претпоставка катарзе. Лако је провјерити да су његове фудбалске бравуре производ дугих преиспитивања. Само их пажљиво треба посматрати. Он је размишљао брже од лопте; имаш утисак да још није ни стигла до њега, а он је већ филигранским додиром осмислио како да изигра четири или пет својих немилосрдних чувара.
Римљани су већ обесмислили слободу и умјетност када су умјесто амфитеатра установили арене. Рефлекс наслађивања свођењем човјека, па још ратника, на животињу жив је до дана. (Па и савремена спортска здања називамо аренама!) Заборавили бисмо Римљане само да се у средњем вијеку арене нијесу излиле на улице и тргове. Убити и спалити човјека на тргу, што ће рећи, негдашњој античкој агори, постала је посластица. Авај, морало се с тим престати, па се опет створио архитектонски круг унутар кога ће се опет тући, истина фудбалском лоптом, за интерес неког силника, за интерес најбогатијих, али не знањем и духом, већ златним полугама, или прстима политичке моћи.
Стадион је, колико год уживали у њему, постао просторна метафора цивилизацијске и културне декаденције; корпорацијски и медијски тотални (анти)театар, који у себи садржи нијансе римске арене, средњовјековног трга, али скоро ништа од античког анфитеатра.
Па ипак, један човјек, El Pibe, није се уклапао у такав свијет. Чини се да је у Наполи дошао не само да игра лопте већ да сруши „Рим”. „Божја рука” иде, такође, у ред напора да се избори достојанство и правда. Да, био би разапет или спаљен на тргу када у том, веле контроверзном поготку, чак и Енглези нијесу видјели неку вишу правду.
