У познавању старих жупа, њихових географских положаја, величине територија, насеља, становништва, храмова, гробаља, привредних прилика и другог, у стручној литератури није дата последња реч. Недостатак кадрова и сиромаштво држали су нас далеко од систематског проучавања у многим областима; нарочито оним које су се дуже палазиле под турском владавином. Такав је случај био и са старим жупама Србиново и Србица у западном делу Повардарја.
Србска деца из Тетова
Србиново
Река Вардар, недалеко од свог извора код града Гостивара (27.992 ст. – 1981. г.), у великој Полошкој котлини, прима прву десну притоку звану Лакавица. Средњи део долине те реке, са долинама најближих мањих токова — Србиновске, Железне и Падалишке речице — представља посебну мању географску целину. Зато је тај простор током дуге историје чинио жупу, познату под именом Србиново.
Простор ове жупе морао је још у време старе српске државе припадати једном феудалном господару. Такви предели који се налазе крај река, обично су давани вишој или нижој властели, према томе јесу ли већег или мањег простора и значаја. Неке жупе даване су и манастирима.
У крајњем југозападном делу Полошке котлине издижу се планински масиви Буковић (1.528 м) и Добра вода (2.062 м) са бројним старинама.
Између тих планина је долина Падалишке речице којом је водио стари каравански пут правца Гостивар-Кичево. Био је део важног пута Скопље-Охрид.
Падалишка речица у свом доњем делу, пред ушћем у главну реку Лакавицу, састаје се са Железном речицом (каже се и Железна река). Управо на саставу ових токова, међу планинским огранцима, основано је средњевековно насеље Србиново (надморска висина 800 м), најјаче и најпознатије у жупи. По том насељу добила је име и жупа о којој се овде говори. Насеље Србиново је имало улогу важне стратегијске тачке на путу, а било је кириџијско-транспортно средиште, па и главна караванска станица.
Део пута Гостивар-Кичево између Полошке и Кичевске котлине прелазио је преко планинског превоја Ћафа, високог око 1.400 м. Превој је на споју двеју суседних планина — Буковића и Добре воде. На полошкој или гостиварској страни лежи жупа Србиново са истоименом главним насељем, док се на кичевској страни налази жупа Србица, такође са главним насељем истог имена.
Лако је одредити и пространство жупе Србиново, која је имала 11 села и то: Србиново, Лакавица, Куново, Триово, Страјане, Железно Речане (каже се и Железна Река), Падалиште, Ћоновица Горња, Ђоновица Доња и Митрови Крсти. Данас не постоји једанаесто село звано Бркињово.
Жупа Србиново протезала се целим долинама Падалишке, Србиновске и Железне речице, а ширила се и у средњем делу долине главније Лакавичке реке. Жупски старешина управљао је политичким и економским животом жупе.
Постојала је и средњевековна тврђавица, недалеко од насеља Србинова. Зове се Звезда или Звездино кале. На левој је страни реке Лакавице где су очувани делови камених зидова. Тврђаву Звезда народ везује за време Марка Краљевића а име је по Марковој сестри Звезди. Археолошка истраживања свакако би пружила поузданије податке.
Експонати са археолошког налазишта Звездино кале у Србинову у “најмањем етнолошком музеју на свету“ у селу Џепчиште код Тетова, Фото: Википедија
Након ослобођења од дуге турске владавине 1912. г. жупа Србиново образовала је посебну општину Србиновска општина — у саставу Горњеполошког среза. Средиште среза налазило се у варошици Гостивару (1921. г. — 4.885 ст.).
Мада простором релативно мала, жупа је била значајна. Пружала је добре услове за развој три привредне гране — рударства, сточарства и шумарства, у мањој мери постојали су услови за земљорадњу захваљујући благим странама на којима су села подигнута, док у реци Лакавини има услова за риболов.
Посебно су занимљива предања о развијеном рударству. На масиву планине Добра Вода усечена је долина Железне речице где је копана железна руда. И данас се виде стара рударска окна. По тим радовима добили су назив: речица, једно село (Железно Речане) и неки делови суседних атара — Самокови, Рудниче, Ковачерењ, Вигњи, Лопата и др.
На месту са именом Рудниче су остаци „фуруне“ у којој се топила гвоздена руда. Руда се најпре испирала водом, па се топила уз помоћ ћумура. Због тога су шуме овог краја доста уништаване.
Међутим, експлоатација руде једном је престала: што је било у познатом аустро-турском ратовању крајем XVII века. Тек око сто година касније рударство је обновљено за време тетовских паша — Реџеп-паше и његовог сина Абдурахман-паше. После њих рударство је замрло.
Становници казују да су за потребе рударства тетовске паше кулуком терали хришћанско-словенски свет да ископа велики канал за воду: зове се Пашин јаз и дуг је око 2 километра. Овај јаз служио је и за навраћање воде ради покретања воденица.
А у долини Железне речице, на месту са именом Вигњи постојала је пашина фабрика у којој се топило гвожђе (звала се Фурна). Тамо на површини земље познаје се „троска“ и има неколико циганских гробова. Ту су сахрањени Цигани (Роми) који су радили у „Фабрици“. Они су спремали дрвени угаљ („ћумур“) за вигњеве у којима се топила руда. Након тога метал се носио у полошка гарска насеља — Гостивар, Тетово — и у град Кичево.
Жупа Србиново била је позната још по гајењу ситне стоке. Лети је имало изобиљне паше и брста по планинским пропланцима, а за зиму је припремано сено са ливада око река. Спремани су и лисници у довољним количинама. За напасање стоке служиле су испаше на планини Добра Вода, високој око две хиљаде метара.
Иако су средњовековни словенско-хришћански становници из Србинова и околних села, после пада под османлијску власт постали раја, ипак је међу њима, како наводи традиција, било и угледних појединаца. Важили су као вође у својим родовима и као сеоске старешине: на пример, неки Риста из села Кунова, па Волче и Змејко из села Железног Речана итд. Традиција наводи да су Турци повремено позивали на одговорност те старешине за све што се у народу догађало. Затим поједини хришћани служили су и као киријски водичи на тешком и несигурном делу пута између Гостивара и Кичева.
У једном делу насеља Србиново, код места Киша или Црква, постојао је стари средњовековни храм. Од народа је био поштован. Можда је то првобитни манастир, касније претворен у цркву, јер се чује казивање: да је тај храм био манастир, а затим постао црква. Археолошка истраживања нису вршена.
Несумњиво да је наведени храм био и културно средиште жупе Србиново, па је у главном насељу било црквених великодостојника. Међутим, крајем XVIII или почетком XIX века овај храм је запустео. Око црквишта има старих табуисаних храстова. И у широј Полошкој котлини (околина Гостивара и Тетова) тада је порушено више других храмова.
Као што се зна: српски краљ Милутин био је владар који је дуго владао и био познат по грађењу храмова у областима на југу своје државе. Он је и обнављао порушене храмове — на пример, код Кичева, па у пределу званом Порече итд. Зато постоји могућност да је и храм код Србинова можда из Милутиновог времена. Са црквишта камен је развлачен и употребљаван за поједине грађевине у селу.
Од краја XVIII и прве половине XIX века живот хришћанско-словенског света у Турској постајао је несноснији. И у жупи Србиново хришћани су били изложени ударима са стране експанзивних муслиманских Албанаца. Локална предања пуна су успомена па то време и догађаје. Уз помоћ напред поменутих тетовских паша албанског порекла, албански становници су насељавани и у селима ове жупе: Србинову, Лакавици, Трпову, Страјану, Падалишту, Ђоповици Доњој. Зато су се Словени растурили на више страна. Имена тих села и многи тононими на атарима су словенског порекла. Има више локалитета око данашњег насеља Србинова и у целој жупи где има црквина, гробова и костура сахрањених по хришћанском обреду.
Насеље Србиново 1981. године имало је свега 154 домаћинства са 1.151 муслиманских Албанаца (једно домаћинство просечно 7 чланова). Главни родови зову се: Алије, Фаслије, Туше, Баидре, Шпанеле, Дише, Бала, Тока и др. Права старина им је из области Булчизе у северној Албанији.
Србица
Северно од града Кичева (23.477 ст. — 1981 г.), на даљини око 15 км, поред других, су и ова села са карактеристичним именима — Србица и Арханђео (или Аранђел). Ова два села са кућама и са атарима веома су срасла у једно насеље које је 1981. године имало 313 домаћинстава са свега 2.086 муслиманских Арбанаса. То је једно од највећих насеља Кичевске котлине.
Називи Србица и Арханђео, помињу се и у старим историјским изворима. Један такав извор очуван је из 1476/77. године. Простор око њих такође представља посебну географску привредну целину, па је и он током историје чинио жупу познату под именом Србица. И имена свих околних села су стара и словенска.
Насеље Србица-Арханђео лежи око ранијег важног пута, којим се преко превоја Ћафа (1.400 м) ишло између суседних области — Кичевске котлине (горњи део слива Треске) на југу и Гостиварске котлине (горњи део слива Вардара) на северу. Тим путем повремено се кретала и војска.
Насеље је важило и као стратегијска тачка на поменутом старом путу. Има два карактеристична локалитета са именима — Маркулија или Маркова кула и Манастириште. У народном предању ширег Кичевског краја са поносом се прича да се па назначеном првом месту налазила „кула Марка Краљевића“ (Маркулија). То је било високо око 900 метара, са остацима некадашње тврђаве.
А на наведеном другом месту био је манастирски храм посвећен светом Арханђелу Гаврилу. По том манастирском храму мали део насеље око њега добио је данашње име Арханђео.
Манастир је био релативно имућан и напредан, а као добро познат, био је и поштован у широј околини — северни део Кичевске котлине. У старо време код овог манастира долазило је много света, нарочито на сабор (каже се „панађур“) о годишњој храмовској слави 26/13 јула. Како се прича у народу, само из дела насеља званог Србица код манастира присуствовало је око 90 христијанских невести. То је опевано и у народној песми.
Прича се још ла су и насељу Србица-Арханђео искључиво живели словенско-хришћански родови, од којих су потицали народни главари који су тим крајем управљали.
Наведено етничко и верско стање здржало се и у прво време Османлијске империје, на пример, у XV веку. Ово потврђује историјски извор: да је насеље Србица-Арханђео 1470-77. године имало свега 143 куће са искључиво хришћанским словенским живљем. А судећи по имену насеља — Србица — јасна је и национална припадност тог становништва.
Насеље Србица-Арханђео са околним селима чинило је део једне посебне етничке групе у великој Кичевској котлини. То је заклоњен предео, подесан по родности свог поља, по одличним условима за сточарство, са развијеним воћарством, и по дивним просојима.
Жупа око средишног и главног насеља Србице је не само географска, већ и етничко-привредна целина. Овој жупи као верско и културно средиште служио је манастир Св. Арханђео. А постојао је и утврђени део насеља, на због свега изнетог, значај старе жупе Србица био је несумњив.
Међутим, према живом народном предању из северног дела Кичевског краја, насеље Србица-Арханђео са добрим саобраћајним положајем, плодним пољем и пространим утринама од краја XVIII и почетка XIX века представљало је „трн у оку“ разним повлашћеним муслиманима албанског порекла. Они су се тада ширили и у другим кичевским насељима.
Албански досељеници до краја XIX века успели су да иселе све хришћане из насеља Србица-Арханђео и из неколико околних села — Жубрипа, Тујина, Премке, Шутова, Поповјана. Хришћани су се раселили на више страна. У том погледу, како наводи традиција, у Србици је био веома агресиван Албанац Али-спахија са пет синова од којих сада има 70 домаћинстава. Агресиван је био и албански род Балаж, сада са 35 кућа (потичу од три брата).
Међутим, у Србици су се нашли и такви хришћани који су се променом вере „истурчили“ и остали у насељу. Порекло свих Албанаца је из области Мат у северној Албанији. Знају се по имену последњи исељени хришћани који су напустили Србицу око 1900. године.
Током неповољног времена брзо је напуштен, затим и порушен манастир. Ипак све није могло бити уништено, па се на површини земље сада виде остаци од зидова. Око порушеног храма су две-три десетине камених надгробних плоча са крстовима. Натписа нема. За неке гробове се каже да су од сахрањених калуђера.
Током последњих деценија XIX века и насеље Србица губи свој ранији значај, а примат преузима варошица Кичево. У Другом светском рату западни и северни део Кичевске котлине нашли су се под албанском окупацијом, па је та власт име насеља Србица заменила именом Скендербегово.
У селу Србици је порушен и парохијски храм Св. Николе. Где је била црква сада је зграда основне школе са наставом једино на албанском језику.
Из књиге: Др Јован Ф. Трифуноски, Македонизирање Јужне Србије, Београд, 1995.
Извор: rasen.rs
