Протеклих година често се води полеминка на тему миграната као безбедоносне претње по Европу и Србију. Користим прилику да вам изнесем мој став о том питању.
Сматрам да су мигранти итекако претња по безбедност Србије и Европе. Када помињенемо претњу у смислу безбедности Србије, сматрам да су мигратни претња по саме грађане Србије и њихову безбедност, што се дало приметити протеклих година кроз свакодневне примере, а нарочито скорашње догађаје. По свим расположивим подацима до којих се долази из земље, региона и света, по статистичким подацима до којих се долази по подацима бројних УН агенција, највећи број миграната, чак више од 80% чине војно способни мушкарци. Када узмемо то као чињеницу, долазимо до закључка који није повезан са овом темом, али свакако није мање битан, а закључак је да су жене знатно храбрије од мушкараца, јер су у већини случајева остале код куће уз децу. Занимљив податак је и да су мигранти, иако претежно муслимани, сем малог броја хришћана углавном из Сирије, да њихово кретање није усмерено на њима ближим и богатиим муслиманским земљама, већ углавном на земље европе.
Чињеница је, такође, да се међу мигрантима налазе и бројни припадници терористичких организација, бројни терористи-радикални исламисти. Према званичним подацима бројних светских истраживања универзитета који се баве безбедношћу и подацима до којих се може доћи преко сајта у публикација свих УН агенција, радикални исламизам као појава позива на акцију насилне промене светског поретка, која се сада заснива на тзв. западним вредностима које су антиисламистичне. Терористички акти радикалних исламиста су најнепосреднија и најважнија брига за националну безбедност у Европи. Радикалне исламистичке организације, посебно „Исламска држава“ (позната као ИСИС), успеле су да прибаве подршку код муслимана који су одгајани у Европи након што су се они или њихови родитељи преселили тамо пре неколико деценија и стекли подршку европских преобраћеника у ислам. Многи од оних који су се придружили џихадијевим редовима ИСИС-а у земљама попут Сирије и Ирака враћају се кући у Европу. Дакле, сличан образац као онај који се догодио пре неколико деценија, када су се рани џихадисти Ал-Каиде вратили из Авганистана „увозећи“ џихад у своје матичне земље, већ је приметан.
Треба поменути и другу непосредну опасност по безбедност сваке државе у Европи, а ту су реални радикални исламисти, познатији као „муслиманско братство“, су заправо организација чији су чланови предоминантно у дугим мигрантским колонама. Баш попут „насилних екстремиста“, они су такође опредељени да што пре промене светски поредак и замене га наредбом заснованом на исламу, како га тумаче. У Европи су развили теорију која позива на промовисање промена путем инфилтрације и ширења мреже [да’вах] те политичког активизма, одржавајући њихову подршку тероризму на ниском нивоу. Реални радикални исламистички систем у Европи је веома велик и у многим случајевима га власти доживљавају као саговорника локалне муслиманске заједнице. Као такав, ужива легитимитет и релативно широку слободу деловања.
Велики талас муслиманских имиграната и азиланата који су последњих година нашли уточиште у Европи, а посебно након закључења иранског нуклеарног програма 2015. године, из различитих разлога је погоршавао претњу радикалним исламом. Прво, пружило је радикалним исламистима могућност да пошаљу оперативце у Европу и омогуће повратак у Европу неких добровољаца који су дошли из Европе да помогну ИСИС-у на Блиском Истоку. То важи за оне који стижу као реални радикали, али важи и за неке прагматичаре, јер желе сачувати своју исламску културу и нису заинтересовани и нису добродошли да се интегришу у шире локално друштво.
На послетку, што се тиче републике Србије, нажалост опасност лежи у томе што Србија није донела одговарајући Закон који би регулисао ову област, те услед једне правне празнине отворен је пут за различита сценараија, а сваки од могућих сценарија представља претњу по националну безбедност Србије.
Александра Марковић
