,,Замера ми се да сам националиста и противник интернационализма. Ја сам уверен да само националиста може да буде и интернационалиста. Сам израз интер-национализам то нам говори. Ако је неко интернационалиста, не значи да он мора бити анационалан, поготову антинационалан. Напротив. Ко не воли своје, не може да воли ни туђе. Може ли се не волети конкретне, своје ближње људе, а бити заљубљен у апстрактан појам човечанства? Може, али то није нормално. Не постоји светска култура као култура човечанства. Постоје само књижевност, сликарство, музика – појединих народа, заједница, средина које одишу духом свог завичаја, носе печат своје нације, а властите особине, вредности и домете узносе или не узносе до светских висина. Ако је уочавање значаја завичајности и националног заједништва противно интернационализму и космополитизму, онда сам ја противног таквог интернациозализма и нисам такав космополита. Али, ако сам убеђен да се само према највишим светским мерилима мора одређивати вредност и домет уметничких творевина сваког, и најмањег, народа, и да се једино кроз то сито може ући у свет – мада ми и на тој строгости замерају – онда сам и интернационалиста и космополита.
Паскал и Пруст су прво Французи, па тек онда европска имена и грађани света. Кјеркегор и Андерсен су колико светски толико и дански. Не може се за Дантеа и Микеланђела рећи да нису Италијани, за Његоша да није Србин и Крлежу да није Хрват. Може један уметник и да се одрекне своје нације, али не може његово дело.“
[Милан Кашанин]
