Пуковник Николај Николајевич Рајевски је рођен 5. новембра 1839. године у граду Керчу, у славној генералској породици. Похађао је, као и његов две године млађи брат Михаил, Физичко-математички факултет Московског универзитета. Н. Н. Рајевски је послужио као прототип за лик Вронског у роману „Ана Карењина“.
Николај Николајевич Рајевски је био руски добровољац који је дошао у помоћ Србији током Првог српско-турског рата. Погинуо је у бици код Горњег Адровца 20. августа 1876. године. Место његовог страдања постало је симбол братства и пријатељства Русије и Србије, а сви они који се питају „кад нам је то Русија помогла“, требали би знати да се тада у Србију сјатило преко 3000 руских добровољаца.
Идејни творац за изградњу цркве на месту погибије Никола Николајевича Рајевског била је управо његова мајка Ана Михајловна. Живот је није мазио и са свега 24 године остала је удовица са малом децом. Ипак, како је била веома борбена и упорна, успела је децу да изведе на прави пут, притом водећи рачуна и о породичном имању и имовини коју је чак успела и да увећа.
Ову жељу о подизању цркве неће остварити директно она, најпре због руско-турског рата, касније због околности у којима се Србија налазила, већ њена снаја удата за млађег сина Михајла Николајевича, Марија Григоријева Рајевска.
Наиме, нешто пред своју смрт која је уследила 10. децембара 1883. године, ову своју замисао Ана је пренела на млађег сина Михајла Николајевича. У те сврхе му је оставила 50 хиљада рубаља. Нажалост, ни он неће успети ову жељу да спроведе у дело јер умире 10 година после своје мајке. Он је овај завет пренео на свог старијег сина Николаја Михајловича. Како и он умире неколико година касније, као што сам већ навео ову обавезу преузеће Марија Григоријева Рајевска.
Прво обележје места погибије Николаја Рајевског био је крст који је ту постављен 11 година након битке, августа 1887. године. На њему су биле уклесане следеће речи: „Руски пуковник Никола Рајевски у борби са Турцима погибе на овом месту 20. августа 1876. године“.
Мора се истаћи и улога краљице Наталије која се, по молби Михаила Рајевског заузела за ову ствар. Она се обратила пуковнику Сави Грујићу који јој је одмах одговорио подацима где се налази место погибије. Дошао је до тих информација захваљујући Кости Шамановићу, на чијим је рукама и умро Николај Рајевски. Управо ће Коста и поставити поменути крст на место страдања. Како је ово место било власништво сељака Новака Стефановића, краљица Наталија је сматрала да му се треба новчано одужити за тих 25 квадрата, што је и учињено. Новак Стефановић је за то добио 60 франака. Током више од десет година овај крст биће једино обележје страдања Николаја Рајевског.
Наравно, породица Рајевског се овим неће задовољити, па ће тако Марија Григоријевна Рајевска почетком 20. века преговарати са српским послаником у Русији , Стојаном Новаковићем о подизању цркве чија ће помоћ у овом подухвату бити велика. План будућег храма урадио је Николај Александрович Бруни. Посао око куповине имања за изградњу цркве и школе, на себе је преузео епископ нишки, Никанор Ружичић. Он је новац за куповину имања, 2000 франака добио од Марије Григоријевне. Укупно је у ове сврхе купљено хектар и деведесет ари од различитих власника, међу којима је био и Новак Стефановић. Све купљене парцеле у земљишним књигама заведене су као јединствена парцела која је названа „добро цркве Пуковника Рајевског“. На овој јединственој парцели на самом почетку подигнута је спомен-школа, док је спомен-црква подигнута баш на самом месту страдања Николаја Рајевског.
Свечано полагање камена темељца храма-споменика Николају Николајевичу Рајевском, у име Свете Тројице, одржано је 3. марта 1902. године. Зашто Свете Тројице? Па ни то није случајно. Наиме, Н. Н. Рајевски је крштен у цркви Свете Тројице у граду Керч. Иначе ово полагање камена темељца пратио је и велики број људи који се ту окупио од мештана околних села до утицајних личности из Београда. Своје представнике на овом догађају имали су и посланици Народне скупштине, Краљ Александар, Сенат, Руски клуб, Новинарско удружење. Свакако, треба истаћи и присуство Косте Шамановића. Русију је представљао П. Б. Мансуров, секретар Царске мисије у Србији. Присуствовали су и син М. Г. Рајевске Михаило Михаиловић Рајевски, хусарски (коњички) потпоручник Цареве Личне Гарде и Николај Сергејевић Плаутин, Махаилов зет. Након освећења камена темељца учињен је и помен покојном Н. Н. Рајевском. У њему је чинодејствовао епископ Никанор уз служење пет свештеника и једаног ђакона. Свој допринос овом догађају дао је и сам Алексинац. Хор Шуматовац је певао приликом литургије, док је приликом чина освећења артиљерија из Алексинца пуцала из брдских топова. Говор је, између осталих одржао и Никола Пашић.
У књизи професора Зорана Стевановића „ЦРКВА СВЕТЕ ТРОЈИЦЕ У ГОРЊЕМ АДРОВЦУ-СПОМЕН-ЦРКВА РУСКОМ ПУКОВНИКУ НИКОЛАЈУ НИКОЛАЈЕВИЧУ РАЈЕВСКОМ“ наведен је део извештаја руског посланика у Београду Н. В. Чарикова који је поводом овог догађаја поднео министру иностаних послова В. Н. Ламсдорфу: „Краљ, влада, војска и народ узели су учешће, дајући том часном делу државни значај, при чему су с срдачном искреношћу били исказани са српске стране љубав и захвалност Русији у личности руског официра, који је жртвовао живот за ослобођење Србије“. Ова реченица можда и најбоље симболизује братски однос Русије и Србије где се старији брат жртвује за добробит млађег.
По завршетку овог догађаја, Михаило Михаиловић Рајевски и Николај Плаутин се нису одмах вратили у Русију. Наиме, остали су још пар дана у Србији, односно у Београдугде су били гости Александра Обреновића и том приликом су одликовани, Плаутин Таковским крстом III реда, а М. М. Рајевски Таковским крстом II реда.
Свој боравак у Србији искористили су конструктивно, па је у договору са надзорним инжињером одлучено да се уместо првобитно планираног дрвеног иконостаса направи иконостас од углачаног камена. Са обзиром да је црква мала, ова промена није значајније утицала на цену изградње.
Иако је велика жеља М. Г. Рајевске била да се изградња заврши до 20. августа 1902. године, то ипак није било могуће, пре свега јер се транспорт камена који се користио за зидање цркве одвијао јако споро од железничке станице па до цркве, углавном због раздаљине. Иначе, овај камен је допреман из места Џеп који се налази у Јужној Србији.
Конкурс за изградњу цркве добио је предузимач Италијан Јосиф Колари, док је за надгледање радова био задужен Никанор Ружичић. Посао осликавања унутрашњости цркве поверена је уметнику из Далмације, Душану Обрадовићу.
Сви већи послови на изградњи цркве били су готови током лета 1903. године. Н. А. Бруни који је цртао иконе, завршио је са својим радом почетком августа те године. Укупно је израдио 16 икона и за свој рад добио 5400 рубаља. Након завршетка, иконе су стигле из Сант Петесбурга у Горњи Адровац и већ крајем августа су биле на иконостасу. Такође се у цркви нашао портрет Н. Н. Рајевског, аутор овог дела био је професор Стеван Тодоровић.
Свечано освећење новог храма одржано је 2. септембра 1903. године, а водио га је владика Никанор. Освећење је овог пута пропраћено знатно скромније због промена династија на челу Србије. У поменутој књизи професора Зорана Стевановића забележен је извештај службеника при царској мисији у Београду М. Н. Горјаинова који говори о положају и облику: „Храм је саграђен у касном византијском стилу, с веома избоченом, али малом куполом. Налазећи се на узвишици и будући да је обоједисан у бело, још се издалека рељефно оцртава на позадини густог зеленила које га окружава“.
Овај текст завршавам садржајем исписаним на мермерној плочи која се налази на зиду храма: „Трудом и надзором Нишког г. Никанора Ружичића, а о трошку ктиторске племените госпође Марије Рајевске озидан је овај свети храм и освећен 2. септембра 1903. године“.