Вук Јеремић је изашао на изборе као на тржиште. Биће Тројански коњ, само се још не зна чији јер то ни он још не зна. Зависи од понуде и потражње. Засад се он нуди.

Пише – Миле Исаков

Свима, па ко да више. Зато се кандидовао, да би имао са чиме да тргује. Зна он да нема шанси да победи .Он је модеран, прагматичан политичар, што у преводу значи да политику схвата као бескрупулозни бизнис. Подржаће га исте такве личности и партије, које имају исте намере, да мешетарењем нешто улове у мутном.

Као што се могло и претпоставити, после дубоког размишљања на глас, умало председник света је одлучио да се ипак кандидује за председника Србије.

Овом народу се сугерише логика да ако је у УН  догурао до финала па код нас мора победити.

Зато је и трчао трку за Генералног секретара УН да би себи дигао цену на домаћем тржишту. А, домаћа политичка сцена треба опет само да му послужи као одскочна даска за нове походе на неку међународну функцију. Истина, никад се није бавио политиком у земљи, али никад се није бавио ни дипломатијом пре него што је постао Министар спољних послова. Као што се није бавио ни Уједињеним нацијама пре него што је засео у фотељу председавајућег њене Скупштине. Јеремић, као калкулант посвећен само својој каријери.

Први се званично пријавио и отпочео кампању. Као ни за претходне функције, нико га није предложио, нико то тражио од њега, он је сам себе промовисао и тек сад ће да тражи подршку. Може ли то тако? Како замишља да то изведе без озбиљних финансијера, без подршке неке озбиљне партије и њене инфраструктуре? Ко ће за њега радити на терену, ко ће му организовати јавне наступе по целој Србији и обезбеђивати масовност на њима, ко лепити плакате, ко чувати гласачке кутије и бројати гласове? Или већ има велике паре да све то плати или рачуна да ће све добити у току изборне утрке.

Ако има толики новац, одакле му, сви знамо да су избори веома скупи.

Ако очекује да ће тек добити, од кога? Зато се први пријавио како би сви остали знали да рачунају са њиме, да га уграде у своје калкулације. Сасвим је могуће да и споља може нешто да капне, јер то је сића за оне који би на челу Србије да имају свог човека или бар да спрече да то постане неко ко припада супарничком табору међу европским и светским моћницима. За неког ко политику схвата као бизнис, без идеолошких и моралних скрупула, могућности су практично неограничене.

Приликом проглашења своје кандидатуре Вук Јеремић је саопштио свој оригиналан и револуционаран разлог: „ Волим Србију и зато се кандидујем“, што ме неодољиво подсећа на ТВ драму „Волим и ја неранџе, но трпим“. Јеремић, међутим, припада младим лавовима који не воле да трпе, ничега да се одричу, ништа да чекају.

Добро је да се није досетио да уместо што рече да се кандидује зато што воли Србију, каже како се кандидује зато што жели да се одужи Србији за све што је уложила у њега, да јој пренесе све што је научио у свету где га је она лансирала. Али то би било сувише људски за једног политичара од каријере. Не разуме тај дечко који обећава, да његов перфектни енглески језик није његов дар него привилегија, коју му није обезбедио његов отац школовањем на престижним светским универзитетима, него Србија преко Југопетрола где је тата био директор. Како да зна да је дужан Србији за све функције које има у биографији, кад он мисли да је то заслужио и да је тиме управо обрнуто он допринео афирмацији Србије. Није ту реч о љубави него о користољубљу.