Kилометрима од цивилизације, у планинском селу Горње Kошље код Љубовије, горштачким животом живе тринаестогодишњи Милица и Милан Арсеновић. Иако, наочиглед исти као и њихови вршњаци, живот близанаца у много чему је другачији.
Милица и Милан устају у пола осам и са оцем иду у шуму, помажу му да вуче дрва. И тако, сваког јутра, чак и кад завеју снегови. Kако кажу ових довоје малишана, није им тешко, родитељима помажу у свему – хране стоку, воде волове, а потом одлазе у школу. Жао им је, кажу, што се касно враћају са часова, јер би могли да помогну и више.
Због тога што им нико од другара никада није дошао, Милица и Милан не славе рођендане. У шали говоре, да им је вук први комшија, а медвед најбољи пријтељ.
Осим друштва, и пута, на планини, кажу, имају све – храну и пиће, јер на више од тога нису се навикли. Али јесу да буду добра, вредна и поштена деца.
“Помажу нам у сваком послу, и од стоке, дотерују овце и затворе их. Милан са мном иде и у шуму, Милица је мало више са мајком око куће”, каже њихов отац Драгић Арсеновић и додаје да је веома поносан на децу.
Трошна кућа далеко у брдима, два вола, 40 оваца и њих четворо – богатство су, кажу, које нема цену. Јер имају здравље, радост и једни друге.
