Где је граница између економских интереса и достојанства једне нације?
Ако погледамо ситуацију у региону, врло лако ћемо уочити, да је достојанство изумрло средином прошлог века, као што су диносауруси изумрли пре више стотина хиљада година! Где се изгубио тај, можемо слободно рећи, традиционални али везујући фактор српске нације ДОСТОЈАНСТВО. Како нам је пре само сто година, достојанство било важније од пара, а сада сто година након тога, основцима би смо морали да објашњавамо о историјском појму “достојанство”. Да се свакодневним речником изразим, шта би неко на улици требао да каже, а да се ви осетите увређеним. Ако то пренесемо на политику; нпр. политику о Косову, територију коју су нам у аманет оставили преци и која је након петстогодишње турске окупације, после првог балканског рата, поново дошла у наше руке, а ми нисмо кадри да је сачувамо ни сто година, то би значило да вас директор свакодневно на послу псује, кад год вас види, а ви зарад бедне плате коју примате, то стојички подносите.
Историја је врло интересантна ствар, много паметнији људи од мене кажу, да се она понавља, ако је то стварно истина, можемо повући неке паралеле. Узмимо на пример царински рат између Краљевине Србије и Аустроугарске, који се нама поново десио, само овај пут између Републике Србије и Републике Хрватске.
Краљевина Србија се у то доба достојанствено носила, са једном од највећих светских сила, тако што је за своје производе нашла нова тржишта и прекинула економску зависност од Аустроугарске. Док се Република Србија у новије доба понела као збуњено дете када га учитељица отера у ћошак, па смо ми нормални помислили да је то само један кикс у врло чудној ситуацији која би требала да буде забележена у историјским аналима. Међутим, ситуација се понавља само овај пут на Косову, на вештачком језеру и хидроцентрали Газиводе, а ми и наши представници у влади, реагујемо апсолутно исто-збуњено!!! Имао сам утисак, да не знамо шта треба да радимо, нити шта треба да кажемо. Запањујућа је ствар ако бисмо узели први број политике, која је изашла 25. Јануара 1904. године у Београду, на насловној страни можемо видети следеће наслове: ”Где су наше границе???”, “Ко одлучује о нашој судбини???”, “Неспособна елита влада србијом”. Што је језиво јер за сто петнаест година се водећи наслови нису променили. Да сам мали, тату бих питао шта смо ми радили све ове године и где смо време потрошили, те дозвољавамо да нас једна шачица наоружаних бандита провоцира на дневном нивоу. И да ми на то не смемо да одговоримо, никако другачије сем: ”не можете ви да бијете, колико ми можемо да трпимо”. Тако да бих ја поновио питање с почетка овог текста: “Шта се десило са достојанством”. Како смо дошли на стуб срама, где нас наши савезници из два светска рата третирају као стоку? А притом, се отворено стављају на страну шачице пастира! Затим, поставља се питање свих питања, како је могуће да за то нико није одговоран; знам многи ће рећи Југославија је била, али да вас подсетим браћо и сестре, Југославија у изворном облику не постоји већ 25година. Шта ми то последњих 25година радимо? Да ли ми као нација имамо уопште појма где се налазимо и који су наши национални интереси и наши циљеви? Како је могуће да о овоме нико не говори јавно и отворено ни на једном медију? Ако је наш циљ само новац, а да изгубимо понос и достојанство, оно што сваку нацију карактерише и одваја од других, онда је стање у којем се тренутно налазимо сасвим разумљиво; Или да будемо достојни наследници наших предака који су тражили меру и баланс између новца и достојанства.
Данас не постоје ствари се које не могу парама купити, што је случај последњих 25 година, први пут од кад је Стефан Немања основао Српску државу. Можда би о овој дилеми свако требао да промисли и да за себе нађе прави милиметар.
Деда Милоје
