На данашњи дан прије 74 године, један млади Херцеговац сјео је за команде ловачког авиона ИК-3, винуо се пут небеских висина над Београдом и заслужио да уђе у легенду. Међутим, суд историје често неоправдано заобиђе јунаке и препусти их забораву.
Ово је прича о том младом Херцеговцу Милисаву Семизу, ваздушном асу и човјеку који је у краткотрајном Априлском рату 1941. године оборио четири њемачка авиона, те тако постао најуспјешнији пилот Краљевине Југославије.
Подаци о његовом породичном поријеклу врло су штури. Зна се да је рођен у Љубушком 1912. године, гдје је завршио основну школу. Семизи су у Љубушки доселили у другој половини 19. вијека, вјероватно из Попова поља. Овај Љубушак летачку школу завршио је у Панчеву 1937. године. Неки извори говоре да се радило о прилично недисциплинованом кадету који није поштовао ауторитете. И данас се старији Љубушаци сјећају прича да је њихов суграђанин са школским авионом пролетио испод мостарског Старог моста и тако зарадио казну због свог авантуризма. Неке хронике о прошлости Љубушког спомињу га и као учесника Гајретових и Просвјетиних приредби у родном граду. Рат га је затекао, како смо већ рекли, у саставу Шестог ловачког пука.
А Шести ловачки пук био је елитна војна јединица државе која ће са историјске сцене нестати у прољеће 1941. године, попуњена неустрашивим пилотима – часним херојима који су судбини гледали право у очи и гордо се смијешили већ унапријед познатом усуду. Пук је за то вријеме имао 43 модерна ловачка авиона; 37 њемачких Месершмита бф-109 и 6 домаћих ИК-3, који су се тек уводили у наоружање и још нису скроз били уведени у оперативну употребу.
Оно што се тих дана одигравало на узлетиштима Шестог ловачког пука задуженог за одбрану Београда, помало подсјећа на филм.
„Већ од 27. марта и пуча слутило се да ће бити рата“, пише Зоран Николић у Вечерњим Новостима.
„Дан уочи њемачког напада на Југославију пилоти су били у приправности покрај својих ловачких апарата. Пилоти су добили слободно поподне и вече, али тако што су морали да оставе тачно мјесто и број телефона гдје се налазе, како би хитно могли да се врате у јединицу. Отишли су да виде породице и да се поздраве са њима. После тога су се, према договору, сви нашли у кафани “Зора”. Једни су отишли војним камионом, други таксијем, али су се у договорено вријеме увече сви нашли на последњој прозивци у овом ресторану. Са пићем се није претјеривало јер су сви били свјесни да ће ујутру да полете у сусрет надмоћним Нијемцима. Ипак, пјевала им је легендарна Дивна Костић, али је одлучно одбијала да прими било какав бакшиш. Одјекивале су пјесме “Овај мирисни цветак”, “О свему ми пиши, мати” и други шлагери оног доба. Када се ноћ загријала чули су се и стихови “Ој, Хитлеру, милу ли ти нану, оставићеш кости на Балкану”. Атмосфера у Зори је кулминирала уз ове стихове и, чак, пуцање у ваздух. Били су свјесни шта их чека, али су се срчано смијали судбини у лице. “Зора” је била кафана која је у оно вријеме имала телефонску линију. Око један сат послије поноћи објављена је прва, тиха узбуна. Тада је одјекнуло звоно телефона и глас са друге стране затражио је од пилота да се врате на узлетишта. Остало је легенда.“
У јутро 6. априла 1941. године, небо над Београдом, престолницом Краљевине Југославије, затамниле су стотине њемачких авиона. Напад назван “Казнена одмазда“ отпочео јe ујутро, мало прије седам сати. У првом таласу над градом су се нашла 234 њемачка бомбардера, у чијој је заштити летјело 100 ловачких авиона. Пошто је систем благовременог јављања затајио, јединице ваздушне одбране за напад су дознале тек када се из правца Фрушке горе и Панчева зачула бука многобројних авионских мотора. Тада је на знак за полијетање, у размаку од само десетак минута, узлетјела већина ловаца одбране Београда, који су успјели да прве непријатељске формације пресретну на самим прилазима граду. У паровима, југословенски краљевски авијатичари храбро су улетјели у групе њемачких бомбардера, обарајући поједине авионе, али су убрзо пристигли њемачки ловци из пратње тако да се развила огорчена ваздушна битка. Нијемци су се због препознатљиве силуете нарочито окомили на авионе ИК-3, док су југословенски Месершмити уносили забуну у њемачке редове јер су и они летјели на истим апаратима. Али, ИК-3 био је тврд орах, понос југословенске авиоиндустрије био је нешто спорији, међутим много покретљивији, те је задавао муке непријатељским ловцима. Југословенски пилоти изводили су низ спојених заокрета, те због мањег радијуса окретања код ИК-3, њемачки авијатичари који би се упустили у ваздушне дуеле, врло брзо би се нашли на нишану југословенских ловаца пресретача.
Насртања њемачке авијације настављала су се током цијелог дана. Одупирући се овим нападима, југословенски пилоти огорченo су продирали у непријатељске формације, покушавајући учинити немогуће. Ова њихова храброст и дрскост изненадила је и њемачке посаде које су мислиле да се ради о посебној борбеној тактици. Нарочито успјешни били су пилоти ловаца ИК-3, који су тог дана оборили од 11 до 14 непријатељских апарата, уз три изгубљена сопствена авиона.
У тим данима ужаса, али и славе, пилот наредник Милисав Семиз оборио је четири непријатељска авиона. Послије слома одбране Београда преживјели пилоти уништили су преостале авионе и кренули у повлачење. Један податак објављен за вријеме НДХ, открива нам да се Милисав Семиз током Априлског рата јуначки борио и у родној Херцеговини.
Наиме, одмах после њемачког напада на Југославију, у Чапљини је дошло до отворене усташке побуне. Побуњеници предвођени екстремистима и појединим католичким свештеницима напали су чапљински одред војске Краљевине Југославије. У вишедневним борбама јединицама регуларне војске нанесени су тешки губици и тек интервенцијом „Питомачког батаљона“ из Билеће побуна је накратко скршена. У овим борбама учествовао је и Милисав Семиз који је вјероватно узлетао са аеродрома Капино поље код Никшића.
О овоме пише Касим Грујић у свом чланку објављеном у Напретковој божићној књизи 1942. године. У овом раду, помпезно названом “Сјајна борба Усташа са србском војском и четницима у Чапљини“, аутор је поменуо и Милисава Семиза: “…Четницима је добро послужио зракопловац Миле Семиз који је из зракоплова отварао паљбу на усташе и знаковима показивао четницима наша стројопушчана гнијезда и положај нашег топа, особито на другом главном бојном сектору код Могорјела.“
Послије Априлског рата, Милисав Семиз је са преживјелим друговима стигао у Египат, гдје је приступио јединицама РАФ-а. Да ли је имао ваздушних побједа као пилот Уједињеног Краљевства, није познато. Са групом југословенских ваздухопловних официра 1942. падобраном се спустио на територију Санџака, али су га врло брзо заробили албански балисти па га, заједно са осталим друговима, предали Нијемцима. Живот му је спасило то што се представио као Енглез, а при том, као британски пилот, имао је и исказницу РАФ-а. Депортован је у Њемачку, одакле је ускоро побјегао и крај Другог свјетског рата дочекао је у неутралној Швајцарској.
Послије рата вратио се у Југославију и почео да лети у транспортној авијацији. Био је први Србин и Југословен који је возећи авион прелетио Атлантик!
У сјећању његових колега као најупечатљивији дио његове летачке каријере, који добро одсликава његов авантуристички дух, остао је догађај када се самоиницијативно спустио на због магле затворени минхенски аеродром, примио нове путнике и поново узлетио! Старији пилоти ЈАТ-а сјећају га се као, вјероватно, најбољег авио-инструктора којег је бивша Југославија икада имала.
Милисав Семиз трагично је настрадао у саобраћајној несрећи 1970. године, у близини Загреба. Многи свјетски медији објавили су да је “живот трагично изгубио херој Другог свјетског рата”. Зачудо, у социјалистичкој Југославији о њему се мало причало. Можда због тога што су пилоти Шестог ловачког пука часно бранили своју отаџбину, која је за нове власти била трула „Тамница народа“.
Ми смо о далеко неуспјешнијим пилотима,Фрањи Клузу и Рудију Чајавецу знали готово све, а о херојима шестоаприлског неба над Београдом – готово ништа.
Херцеговац Милисав Семиз ни у родном Љубушком, ни у остатку Херцеговине, као, уосталом, ни у Београду чију је слободу храбро бранио, нема ни слијепу улицу која носи његово име, а камоли да су, попут горе споменутих колега, по њему названи некадашњи текстилни и електронички индустријски гиганти.
Енглеска ваздухопловна ревија „Вингс“ у једном од својих издања писала је да су пилоти Шестог ловачког пука оборили 48 њемачких авиона уз губитке 29 сопствених, што је, оцијенили су, изванредна пропорција! Милисав Семиз био је први међу њима са четири побједе! Тако је наш земљак, са својим друговима, ипак, достојно казнио актере „Казнене одмазде“.
Раде Ликић
Извор: radelikicblog.com
