Деведесете године 20. века су биле трагичне за српски народ. Насилни распад СФРЈ, зарад етничког чишћења Срба на свим подручјима СФРЈ где су живели, посебно у Хрватској и на Косову и Метохији.
Из Хрватске је протерано 250 хиљада Срба, а Република Српска Крајина је збрисана са мапе. Преко милион Срба је остало ван своје матице у Босни и Херцеговини, иако постоји Република Српска. У Црној Гори је одржан референдум за останак у државној заједници са Србијом на коме је, од 66% изашлих, 96% гласало за останак у државној заједници. Али се испоставило да реч народа није била важна, јер се и у Црној Гори спроводи пројекат расрбљавања народа, држава, традиције и културе.
За вођу пројекта је одређен млади политички манекен, који је мењао одела: прво је био перспективни комуниста, затим српски националиста, онда евроунијатски слуга и перач пара, потом му је ЕУ за добро владање дала улогу шефа монтенигерског мафијашког оф шор нарко-ентитета, који је постао поносни члан НАТО пакта. Тај политички манекен је од Црне Горе направио Монтенегро, а од Црногораца прави усташе. Да ли му је Ватикан уградио неки чип?
Мило Ђукановић је, на Газиместану 1989. године, као млади и перспективни двадеседмогодишњи политичар, седео у првом реду поред Момира Булатовића и целокупног тадашњег републичког врха Србије и Црне Горе. Када је имао 28 година, постао је премијер Црне Горе, ‘велика нада српске политике’. Са тадашњим председником Црне Горе, Момиром Булатовићем, водио је Црну Гору кроз тежак период под санкцијама Запада.
Како је и сам Момир Булатовић изјавио више пута, тамошња власт, да би прехранила народ у Црној Гори под санкцијама, морала је да се бави шверцом цигарета. Шверц цигарета је био државни посао број један и на њему се много зарађивало. Црној Гори је географски положај то омогућавао. Међутим, да ли су цифре, моћ и власт обузели младог и перспективног Ђукановића? До разлаза Момира Булатовића и Мила Ђукановића долази 1997. године. Од тог тренутка, Мило Ђукановић се окреће не само против свог политичког оца Булатовића, него и против Слободана Милошевића, Срба и Србије. Када је Момир Булатовић постао премијер СР Југославије, Ђукановић је постао председник Црне Горе, што му је отворило могућност да почисти Црну Гору од својих неистомишљеника и да крене путем приватизације Црне Горе, чији ће он бити стопостотни „власник“.
Након организованог државног удара, пресвученог у борбу за слободу и демократију, 5. октобра 2000. године и насилног уклањања Слободана Милошевића (а самим тим и Момира Булатовића), Ђукановић је постао суверени, али лажни владар Црне Горе, а десет година касније и њен лажни власник. Његов мафијашко-шверцерски ум је био савршен да га се упосли на политичког позицији западног окупационог намесника. Запад је израчунао да му је боље да остави Мила на власти, убеди га како је моћан, да му да мешетари и са приватном и са државном и са јавном својином Црне Горе, помаже му у томе – јер ће тако Црна Гора засигурно постати њихова. Запад је од Црне Горе направио приватну државу, чији је номинални власник Мило Ђукановић, а стварни власник западне банке и шиптарско-монтенигерски наркокартели.
Црна Гора је, са површином од 13 000 километара квадратних, обалом дужине 100 км и становништвом од око 700 000 људи, постала права приватна држава за Ватикан и званични Брисел/Лондон/Вашингтон – на располагању су ресурси, инфраструктура, јефтини робови. Мило Ђукановић је пратио трендове, а да би несметано могао да створи ‘своју’ државу и да за то има подршку западних центара моћи, морао је да испрати тренд анти-српства. Запад дозвољава нове државе на Балкану само ако почивају на анти-српству и ту западну директиву је Ђукановић примио к знању. На сумњивом референдуму, одржаном 2006. године, Црна Гора је добила независност, а од тог тренутка је још снажније покренута машинерија расрбљавања Црне Горе.
Мило Ђукановић је по налогу западних шефова, који га имају у шаци, и за потребе западних економија и колонијализма, од Црне Горе направио приватно имање преко кога се шверцује све и свашта, народ ради, а ко је против новог власника и његовог намесника, Мила, може да оде са имања. У неким случајевима, и не може да се оде са имања, него може да се оде у затвор, због нелојалности. У светским круговима, Ђукановићу је дозвољено да изиграва државника и да се представља као власник Црне Горе – то му је дозвољено, јер прави власници знају ко је власник, а зна и Мило.
Државност Црне Горе се злоупотребљава на разне начине, кроз сам државни апарат, а служи и Западу као политичко оружје против Србије, Русије и свих оних који се противе западном колонијализму путем либералне економије. То понашање Ђукановића као власника имања и слепа послушност Западу, да би то имање остало „његово“ је довело до несагледивих последица. За 20 година менаџерисања прљавих приватних интереса кроз државну инфраструктуру, успео је да створи агресивну антисрпску базу. На „свом“ имању је посадио семе аутошовинизма које су одређени надничари узимали у прекомерним количинама и сада уместо да личе на праве Црногорце, Црногорце који су били налик Његошу, краљу Николу, сердар Јанку Вукотићу, Марку Миљанову, Петру Цетињском, сада личе на Милета Будака, Макса Лубурића са све својим Павелићем на челу. Уместо да гради Црну Гору на Светосављу, како су је градили његови преци, Мило Ђукановић би да је гради као Секула Дрљевић, на фашизму – што је потврђено и избором химне Монтенегра, коју је написао Секула Дрљевић. Из Српске православне цркве су тада поручили да је та химна први пут интонирана у Старој Градишки, када је Секула Дрљевић са усташама побио стопедесет црногорских официра. Чини се да данашња монтенигерска власт баш гаји симпатије према братоубилаштву.
Мило Ђукановић уводи Црну Гору у НАТО пакт, исти онај пакт који је бомбардовао и црну Гору, признао је лажну државу „Косово“, оно „Косово“ у које се сваки Црногорац клео. Дошло се и до измишљања црногорског језика, писма, историје, према којој је Србија окупатор. Ђукановић, даље, поништава одлуке својих предака са Подгоричке скупштине, прави спискове Срба који не смеју да уђу у његово двориште, спискове интелектуалаца који не могу у Црну Гору, а неки од њих су тамо рођени. Поред свега што је урадио, сада се одлучио на завршни чин, да протера Српску православну цркву, тачније митрополију Црногорско-приморску Српске православне цркве и да, као што је направио приватну државу, направи и приватну цркву.
Мило Ђукановић је, зарад свог интереса и за рачун Запада, уз западне директиве, изазвао сукоб између браће, пљунуо на заједништво, на државу, народ, веру, традицију, претке. Сада, када је тај народ препустио НАТО пакту, остало је да цркву осамостали и преда. Коме? Ватикану? С обзиром да непрестано, као покварена плоча, отворено понавља да Монтенегро тежи „западном, цивилизованом свету“ и то ће потврдити чланством у ЕУ и НАТО пакту, можда има жељу да то и, за сада, скривено, потврди подређивањем нове монтенегринске цркве Ватикану. Ако је то тако, а биће да је тако, онда је неопходно назвати Мила Ђукановића његовим правим именом, а то је – чедо противприродног блуда Анте Павелића и Секуле Дрљевића. Западни потрчко и послушник, Ђукановић, извршава директиве о спровођењу антисрпске, проусташке и прошиптарске политике и уклања све што не одговара концепту монтенегринске „државе“ и друштвеном инжењерингу за преваспитавање Црногораца да постану нове усташе, УЧК борци или нарко трафиканти.
Матија Чалић
