Победио је Ђукановић. Изгубила је Црна Гора. Утешно је што још живи нада да тај губитак није дефинитиван и да експеримент натоизације ове државе није бесповратан процес јер све у парламенту изгласано може у том истом парламенту да буде одбачено.
Може то да се догоди и за коју годину, али није лук у очи ако нека нова, другачија и демократскија парламентарна већина врати Црну Гору правој Црној Гори и њеним грађанима и за коју деценију.
Историја држава дужа је од историје војних блокова, па таман они били и продужена ударна песница америчке војне индустрије која се сасвим случајно зове НАТО. Свакако, живот неупоредиво дуже траје од мандата, ма колико их главаш из Никшића имао.
У дану кад је црногорска парламентарна већина појачана (опозиционим) Ранком Кривокапићем и његовим посланицима дефинитивно рекла „да“ Бриселу и испоштовала Ђукановићево ономадашње „пристајем“ које је изустио Вашингтону, стварна геополитичка расподела моћи није промењена ама баш нимало.
Ордења је било некад
Руска Федерација која са правом не гледа на проширење НАТО-а као на безбедносно питање већ као приближавање и окруживање њених граница, не отвара шампањац и не служи кавијар у Кремљу после вести из Подгорице, али и не јадикује нити се, што би часни Црногорци рекли, о јаду забавља.
Да је хтела да бије ову битку, добила би је. Дакле, опасности нема, па је реаговано само на нивоу савета сестри која је застранила.
Северноатлантска алијанса јесте бројнија за једног члана, али је то у овом случају и буквално само број. Магловита симболика која очевима и ђедовима, овог некад војног а сад политичког савеза за притисак, само даје привид сврсисходности постојања и битисања, суштински је јурење сопственог репа.
Кад дођете у ту фазу, а старешине НАТО-а су у њој поодавно, једно што вам може помоћи јесте Путин који би се жестоко противио неким вашим одлукама, попут ове у којој терате однарођени режим да гура државу у провалију, и тако само дао на значају прекоатлантској дружини. Њет.
То се наравно није десило и неће се десити, те из тог разлога не можемо рећи да је победила Америка. Она је, после оне истинске Црне Горе, у овом галиматијасу интереса највише изгубила. Чињеница да то не жели самој себи да призна, додатни је пораз.
Догодине за брда она
У овом процесу удадбе Црне Горе због „коцкарског дуга“ стварни победник није чак ни Ђукановић. Он данас, како и почесмо ову хронику пуцања Његошевим унуцима у колена, јесте изборио оно што је хтео. Међутим, победнику се, као и коњу, у зубе гледа.
Наиме, само је такав политичар, са свим што има под ногама и на леђима, могао да помогне владарима из Вашингтона плус Бриселу да продуже самозаваравање. И нико више.
А могао је то јер је бранио сопствену кожу. Дакле, морао је.
Данас је, дакле, Ђукановић као победник закорачио пред суд историје, али и прешао праг после ког му неће допустити да се врати.
Не, неће му то учинити народ јер њега још држи у шаци. Нажалост му то неће учинити ни разједињена, неорганизована, па и уцењена опозиција која шлајфује у месту већ деценијама.
Ујка Сем је тај који ће, парадоксално је, затворити врата Милу, али их отворити некој новој Црној Гори.
Наиме, за ову некадашњу српску Спарту не може горе. Од овог дана може само да јој пође набоље.
Али не у загрљају Столтенберга и екипе, већ у будућности коју ће сама себи правити после Мила.
Његово је прошло. Држите нас за реч.
Извор: rs.sputniknews.com
