Запад је на (нео)евроазијство реаговао бесно и одлучно на свим фронтовима: некадашњу паролу о опасности “ширења црвене заразе” из Русије која угрожава тзв. слободни свет наследила је аналогна теза о руској “(нео)евроазијској претњи” која, ето, ремети вестернистички креирану глобалистичку идилу
О почецима, успону, врхунцу и опадању светске доминације Запада речено је готово све. О томе су направљене небројене анализе са различитих становишта, одржани скупови еминентних научника, етаблираних личности и клубова економско-политичке елите, те написани томови књига на свим иоле заступљенијим језицима. На реалност вишевековне сукцесивне хегемоније моћних држава са европске, па са америчке обале Северног Атлантика – “Средишњег океана”, како га је називао геополитички мислилац Н. Спајкмен – стечена је планетарна навика.
Има ли ишта боље од евроатлантизма?
Мало ко се до недавно запитао да ли то већини човечанства одговара, а камоли да ли је праведно. Да “јачи – тлачи” прихватано је покорно, као судбина. Слегало се раменима и на сурове методе такве владавине. Изванзападне земље и народе – макар они имали миленијумску цивилизацијску традицију и капацитет велике силе – у покушају да доведу у питање такав систем очекивала је колективна, необуздана, по правилу садистичка одмазда Kолективног запада. Истовремено, “остатак света” трпео је заглушујуће пропагандно застрашивање да ће евентуалном променом поретка и “да друга постане судија” доћи, тобоже, до глобалне катаклизме.
Тако је и данас. Са позиција стицаних колонијализмом, непрекидним регионалним империјалним ратовима, идеолошким “испирањем мозга” и присвајањем финансијско-економских полуга моћи, а нарочито победама у Првом и Другом светском, те у Хладном рату, одашиљане су поруке како је “(нео)либерализам доказао своју доминацију”, како “још није измишљен бољи политички систем од демократског”, како је, per definitionem, “телурократија инфериорна спрам таласократије”, како је нови, униполарни поредак не само “најбољи од свих поредака”, већ, наравно, вечан, несмењив.
У том контексту, европским земљама наметан је аксиом како “ЕУ нема алтернативу”, мада је, упркос камуфлажи, било сасвим јасно да она у свим појавним облицима никада није била суштински ништа друго него амерички вазал и економско-политички мутант НАТО-а. Евроатлантизам, сходно томе, чврсто је успостављен не само као једини тобоже логичан геополитички концепт, већ и као једини исправан систем вредности и пожељан поглед на свет. На свет у букагијама идеологије глобализма американизованог Запада.
(Нео)евроазијство као алтернатива
Када се, међутим, у постсовјетској, скрханој Русији – прво унутар интелектуалне “гериле”, а потом све више у круговима званичника – појавио другачији избор у виду ренесансе филозофије, тј. свеобухватне идеје евроазијства из 1920-их, верници атлантизма на постхришћанском Западу и њихови следбеници широм света позвали су на узбуну. Њихов супарник, за кога су мислили да је “положен на обе плећке” и да ће његов “организам” прихватити великодушно понуђену цивилизацијску “трансплантацију”, враћао се себи и поново пронашао сопствени модел не само опстајања и развоја, него и геополитичког позиционирања као светског “играча”.
Налазећи чврст ослонац у класичном евроазијству руских интелектуалаца који су се после Октобарске револуције као бели емигранти расули широм Европе – углавном преко Цариграда и Софије докопавши се Прага и Париза, а неки од њих задржавајући се и у Београду – неоевроазијци су понудили концептуалну “Нојеву барку” како би се пред таласократским атлантистичким “Великим потопом” спасли не само руски народ и држава, већ заједно с њом и незападна “светска већина”.
Запад је на то реаговао бесно и одлучно на свим фронтовима: некадашњу паролу о опасности “ширења црвене заразе” из Русије која угрожава тзв. слободни свет наследила је аналогна теза о руској “(нео)евроазијској претњи” која, ето, ремети вестернистички креирану глобалистичку идилу.
Све бројнији заговорници неоевроазијског руског “трећег пута” одмах су на Западу постали предмет дисквалификовања и анатемисања. Оно се кретало у широком дијапазону сумњичења: у идеолошком смислу од неостаљинистичких ултралевичара до шовинистичких екстремних десничара, а у геополитичком смислу од обновитеља руске империјалне грдосије, односно совјетске мега-државе, до заговорника рушења униполарног поретка и његовог преобликовања у мултиполарни, те прекидања глобалне супремације и чак фрагментације САД. Ствар је постала алармантна када су у руској званичној политици почели да се јасно препознају постулати евроазијства прилагођени новим условима.
Истовремено, проамерички експоненти широм света – државне институције, партије, НВО, културне и просветно-научне установе, утицајни појединци и други – систематски су на русофобној основи ширили панику од “вируса” (нео)евроазијства, мада је оно већ одавно било изашло из руских оквира и наилазило на симпатије у многим земљама Латинске Америке, Африке и Азије. Наизглед парадоксално, неоевроазијство се “примало” најпре у уским европским интелектуалним и суверенистичким круговима, а потом и у широј јавности неких незадовољних чланица ЕУ и НАТО-а. Са заоштравањем међународних односа прерастало је у отворени антиамериканизма.
На пропагандном “бојном пољу” обрачун је постајао све бескрупулознији. Западу, који је настојао да читавом свету наметне атлантизам у најширем смислу, као универзалну, неупитну вредност, тешко је полазило за руком да релативизује и обезвреди општеприхватљиве елементе неоевроазијства, мада је покушавао да прећути или, пак, да у изворима информисања тзв. главног тока означи као екстремистичке кључне идеје и дела изворних и нових евроазијаца. Перманентна технолошка револуција, савремени начини комуницирања и идеја “глобалног села” вратили су се Западу као бумеранг – (нео)евроазијска мисао капиларно је продрла у све делове света и у различитим варијантама и димензијама постала пријемчива свим оним народима и државама које је Pax Americana на овај или онај начин угрожавао.
Српски евроатлантисти у борби против “вируса” (нео)евроазијства
То се односило на Србе и Србију. Како је са растакањем Југославије растао антисрпски ангажман Запада под америчким вођством, тако се на основама традиционалне српске русофилије повећавало интересовање прво за упознавање (нео)евроазијске литературе, а потом и за практичну (нео)евроазијску алтернативу деструктивном атлантизму у лику све непопуларнијих ЕУ и НАТО-а.
Иако од раније познато, евроазијство у српској средини постаје све популарније почетком 1990-их, махом посредством активности Александра Дугина. Озбиљније почело је да се схвата када је лансирана парола “Путин – то је Дугин”, којом је Запад поједностављено тумачио да оно што Дугин теоријско-концепцијски осмисли, Путин спроводи у дело “опипљивим”, а све више и “неопипљивим” чиниоцима моћи.
У то време почело се у Србији са парцијалним прештампавањем и превођењем текстова очева-оснивача евроазијства. Упоредо, све масовније су објављивани у електронској и папирној верзији радови и приказивани јавни наступи водећих неоевроазијских аутора. Појавила су се и прва тумачења и анализе геополитичког значаја тог концепта из пера српских научника и публициста, те са становишта српских интереса.
С друге стране, домаћи НАТО-љупци и ЕУ-фанатици, као по команди, али са ограниченим успехом, представљали су неоевроазијство као претњу. “Србија треба да иде у ЕУ, неће ваљда у Азију”, “Не може Србија да буде руска губернија”, “Срби се исељавају на Запад, а не у Русију”, “Срби носе фармерке и возе европске аутомобиле, а не руске и кинеске”, “Србија треба да диверзификује снабдевање гасом и да смањи зависност од руских извора…” ређале су се њихове тенденциозне поруке.
Њима се придружила и инфантилна актуелна ЕУ-кампања у Србији поводом 9. маја Дана Европе (а не Дана победе над нацизмом!) под манипулативним слоганом “Европа је наша кућа”. Манипулативним, будући да је како-тако прихватљивим географским појмом Европа замењен прилично непопуларан појам Европска унија који је, у ствари, требало да стоји уз медијска обраћања амбасадора и оптимизам тзв. обичних људи на билбордима.
Рационално промишљање евроатлантизма и (нео)евроазијства
Србима и научној јавности знаменити географ и балканолог Јован Цвијић одавно је решио сваку дилему, закључујући на основу сопствених детаљних кабинетских и теренских истраживања да “Балкан има евроазијске особине”. Дакле, не евроатлантске, већ евроазијске.
Уосталом, да није америчког геополитичког диктата у виду трансатлантског мостобрана на западу Евроазије, шта са евроатлантизмом објективно имају континенталистички Германи Немачке, Аустрије и Швајцарске, држава “у срцу Европе”? Такође, Чеси и Словаци, стотинама километара удаљени од најближих мора Балтичког и Јадранског, а још више од непосредних европских обала Атлантика? А тек Мађари, како због положаја у средишту Панонске низије, тако и због свог порекла из удаљених источних степа? Или, на пример, Румуни и Бугари, аутсајдери у ЕУ и НАТО, организацијама евроатлантске Западне цивилизације, како их је дефинисао С. Хантингтон? О “инстант-нацији” Украјинцима који се тим чланством (само)обмањују – да се и не говори.
Будући да су концепцијске поставке евроатлантизма одавно сазнали и да су на својој кожи болно осетили његову примену, а да су имали времена и могућности да се упознају са суштином (нео)евроазијског погледа на свет и препознају његову практичну страну на светском и регионално плану, као и да искуствено закључе да ли за националне интересе има више предности или недостатака – Срби и српска елита не могу да се праве невешти. Ако још има нејасноћа, нека пажљиво прате “знакове поред пута” текућих глобалних превирања.
А ако имају жељу да продубе своја знања нека се послуже хвале вредном књигом Хоризонти евроазијства, зборником изабраних текстова евроазијаца и неоевроазијаца – Трубецкоја, Савицког, Гумиљова, Дугина, Панарина и других – који је на више од 400 страна недавно објавила издавачка кућа Catena mundi.