БИЛА је субота, 4. август 1995. године. На Книн, престони град Републике Српске Крајине, уместо летње илинданске кише и грмљавине, ударила је застрашујућа војна олуја. Био је обасут са 5.000 граната, напала га је Хрватска војска, са свих страна.
Све је почело у четири сата ујутру када су америчке ваздухопловне снаге бомбардовале два радара крајишких Срба и активирали најсавременије уређаје за ометање српских комуникација. Командни сектор Војске Крајине је потпуно одсечен када сат касније почиње хрватски „повијесни поход“ под кодним именом „Олуја“. Наравно и телефонске везе са
Србијом су углавном у прекиду. Београд је готово немогуће добити.
У престоници српско руководство је пред свршеним чином. Шта да се ради. Како да се помогне Крајини. Спомињан је и план „Дрина“. Био је то заправо акт о употреби војске СРЈ и војски Републике Српске и Републике Српске Крајине. Најважнија тачка овог договора је била: „Напад на једну сматрао се и нападом на све три републике.“ Донет је 8. новембра 1993, у Београду, на скупу највиших државних функционера из Србије и Црне Горе којим је руководио Зоран Лилић, председник СРЈ. „Дрина“ је била војни план који је представљао највећу тајну и који нигде није био званично заведен. Уз „Дрину“ био је и додатак шифрован као „Гвозд“ који се односио на употребу војски СРЈ и РСК, ако Хрватска нападне Крајину.
Али у напад је кренула Хрватска, плус НАТО. Над Босном су авиони западне војне алијансе спремни да бомбардују сваког ко крене. Главнина Војске Републике Српске и генерал Ратко Младић су у источној Босни. Баве се сребреничком енклавом. Узгред, Младић је био спреман да помогне народу у Крајини, али два дана пре напада на РСК, Радован Караџић је преименовао Главни штаб ВРС у Генералштаб, па је постао и врховни командант. Младић је тако елиминисан. Дилема до дилеме: ако Војска Југославије пређе Дрину, „миротворци“ могу да сруше мостове иза леђа и оставе је у клопци.
Недавно, Никола Шаиновић је на новинарско питање „да ли је ико размишљао о томе да се пређе Дрина?“ одговорио:
– Јесте.
– Ко?
– Државно руководство. Пад Крајине је ужасан догађај.У тој ситуацију Слободан Милошевић шаље поруку Милану Мартићу и генерал-мајору Милету Мркшићу, који је у мају 1995. постао командант Војске Републике Српске Крајине:
– Издржите 48 сати, нешто ћемо решити.
Касније ће ово потврдити и сам Мркшић:
– Мартић је звао Милошевића, али није могао доћи до њега. Добили смо поруку: само ви издржите, нешто ће се решити.
На чему је Милошевић заснивао да ће се „нешто решити“? Имајући све информације шта се у Загребу спрема, тадашњи председник Србије 30. јула затражио је од Сједињених Америчких Држава да зауставе неизбежан напад Хрватске на Српску Крајину. У свом захтеву навео је да преговоре треба водити на основу Плана З-4. Сел Луис у књизи Slobodan Milosevic and the Destruction of Yugoslavia тврди да се Питер Галбрајт одмах после овог срео у Београду са Миланом Бабићем и предочио му да је једина могућност да се избегне рат да се прихвате преговори засновани на Плану З-4. Бабић се сложио и рекао Галбрајту да ће Мартић послушати само Милошевића. У овом контексту копредседавајући Међународне комисије о бившој Југославији Торвалд Столтенберг је позвао делегацију Хрватске и Српске Крајине на разговоре 3. августа. Како би се избегла пажња медија, за сусрет је изабран Жанто код Женеве. Делегацију Српске Крајине предводио је генерал-мајор Српске војске Крајине Миле Мркшић, а са хрватске стране био је Туђманов саветник, Ивић Пашалић. Милошевић је очекивао да ће се преговори у Жантоу позитивно одвијати, да ће се избећи рат.
По сведочењу Галбрајта, Туђман је одлучио другачије – Хрватска је 4. августа покренула операцију „Олуја“ и потпуно прекинула преговоре. За поруку „нешто ће се решити“ Милошевић је имао још један адут у рукама. Он је знао да су стратези енглеске геополитике, по упутству лорда Питера Карингтона, предвидели два плана за завршницу крвопролића. Један је био да уколико Хрвати крену на територију која је била под контролом српских снага и ако Војска Крајине издржи шест до десет дана, тада ће победа бити Милошевићева, јер ће се у Уједињеним нацијама покренути механизми притисака и санкције против Загреба. У противном, крајишки Срби биће пуштени низ воду.
Генерал Момчило Перишић је око поднева упитао Мркшића колико може још да издржи.
Добио је одговор:
– Данас могу, за сутра не грантујем.
Није издржао ни тог дана. Он и Мартић 4. августа у 17 сати потписују заповест о евакуацији српског становништва.
СМИШЉЕНО ГАЂАЛИ ЦИВИЛЕ
НАПАД на Крајину почео је ракетирањем Книна хиљадама ракета из вишецевних бацача. План „Олује“ је тако осмишљен да је циљ напада било цивилно становништво, а не војска Крајине. Ниједно артиљеријско зрно није пало на линију фронта одбране. Артиљеријска канонада трајала је цео дан. Када је престала, народ масовно почиње да бежи…
Колоне су кренуле. Војска се повукла, штабови су се празнили, носила се документација. Непријатељ се крвнички иживљавао над недужним народом. На хиљаде Срба беспомоћно је кренуло према матици Србији.
Резултат свега је: у Хрватској је некад живело 700.000 Срба, данас сумњивих стотинак хиљада. Како би рекао стари циник, Туђман и његови генерали били су ефикаснији од самог Павелића. …