Страх се увукао у њега, у њих, страх од нечисте савести и грехова, страх од јавности, својих суграђана, страх од народа, а због свих изгубљених година чекања да Никшићу буде боље. Страх од истине да је Никшић незапослен и сиромашан, а ОН – најбогатији од свих премијера у Европи. Страх од питања како то да смо ми, Никшићани, изгубили фабрике, посао, године живота, а да је Мило постао мултимилионер, као и његов брат, сестра, син. Од којих то послова постадоше богати? Од које производње, које продаје? Само и једино трговина утицајем и „располагање“ држаним ресурсима!
Страх од чињеница које не ћуте о томе да је Мило чак и деци Никшићана одузимао „њихову државну својину“, да би је давао свом сину да гради хидроцентрале и увећава породичне милионе. Страх од пораза који ће бити већи у марту него у августу. Страх од незаустављивог пада потрошене политичке личности који мило осећа и носи у себи. Страх од закона који га чека, јер народ није луд да поверује у то да су сви које је Мило бирао и доводио сада „лопови“, а он је једини „чист“ и „прав“. Нема ко у то више да верује. Нити је Никшић „слеп“, нити Мило види да је „го“. Страх од пријатеља којима окреће леђа, да не проговоре и не кажу истину. А како и не би проговорили, јер док Мило по ноћним клубовима тражи бар мало спокојства уз нову чашу ЈW „blue label“ вискија (чија боца кошта као просечна плата грађанина Никшића), његови пријатељи све чешће пуне подруме подгоричких бетонских затворских самица. Страх од Светог Василија Острошког, од стида пред собом, од издаје. Издаје коју је чини према свима којима се лажно представио као заштитник и пријатељ. Страх од будућности која их је претекла, која је изнад њега и јача од свих, посебно од његовог „приватног“ ДПС-а, оличеном у потрошеном и одбаченом Милутину Симовићу.
Све је страх. Онај око њега, и онај у њему, невидљиви, који скрива док се „тајно“ пакује и спрема за неку медитеранску обалу. Као некада старом краљу, и Милу је све ближе да ове страхове и понижења од пораза у свом народу покуша победити тако да нађе „мир“ у некој „пријатељској земљи“ и остави Кочане, Растоке и сав Никшић, „вољену“ Црну Гору и све „губитнике“ око себе, којима је он лично командовао све време, и оде, побегне. Страх је све већи колико је будућност све јача, очигледнија, ближа. Зна он да ко не може победити страх, не може очекивати да „преживи“ на изборима, као и да страх говори о поразу и пре битке. Све он то зна, као и то да ће управо „Коалиција ЗА будућност“ бити најјача у Никшићу. Сабирна, сложна и победничка. И то га највише боли. Са другима би се можда некако и „нагодио“, али са овима мора само по вољи народа. Зато је болестан од страха. Зато не види „лека“ ни за себе, ни за своје који га још следе, не знајући за његове страхове и сопствену неважност у његовим очима.