Kамо среће да се председник Црне Горе Мило Ђукановић након 30. августа прошле године по четврти пут званично повукао из политичког живота Црне Горе!
Не би дочекао то да га након 30-огодишњег стажа и својски одрађеног посла за интересе налогодаваца са Запада, тај исти свет не сматра више релевантним политичким фактором у Црној Гори, а камоли на Балкану и шире.
Не помажу више Милу ни новци- 15 милиона евра које спремио за сусрет са Бајденом, амерички председник му у скорашњој захвалници не изговара ни име. Заборавили су властодршци у САД-у Милове подвиге које је чинио по истом принципу како су заборавили шта услуге бројних светских диктатора којима су се на крају захваљивали на начин на који не би желели да се захвале тренутном председнику Црне Горе.
Са друге стране, лидер ДПС-а никако да схвати да се геополитичка ситуација драстично променила у односу на период када је уживао заштиту Била Kлинтона и брода ЦИА-е у Цавтату који је пре само неколико година кренуо да покори са ЈНА.
Једноставно, пад утицаја Америке и прекомпоновање политичке моћи на глобалном ухватило је Ђукановића неспремног који је изгледа све своје адуте који су му деценијама омогућавале заштићен статус код “међународне заједнице” Црној Гори потрошио.
Тако је Ђукановић, од политичара којем су са краја 90-их година била отворена сва врата широм међународне заједнице, у последње време сведен на тај ниво, да га у очима међународних партнера, морају рехабилитовати Зоран Милановић и Вјоса Османи које Запад доживљава као најниже карике у “ланцу исхране”, односно, као пуке поданике који тек на крају извршавају њихове налоге.
Срцепарајуће је било гледати и слушати Милове жалопојке о “српском свету” са турнеје коју му је у Загребу организовао Милановић. А шта тек рећи за његово путешествије за Њујорк, који не би ни видео да му црногорски шеф дипломатије, на основу старих заслуга, није омогућио да заједно са њим репрезентује Црну Гору на седницама Генералне скупштине УН.
Салетао је председник државе бројне светске заједнице у нади да ће исте, причом о српском и руском малигном утицају, приволети да помогну деокупацију Црне Горе. Да није било Жељка Kомшића и Вјосе Османи, Ђукановић не би имао са киме две ријечи разменити. Покушавао је код пољског колеге Андржеја Дуде, као НАТО партнера, да издејствује помоћ играјући на карту историјског пољско-руског антагонизма, међутим, резултат је изостао, баш као 18 дана раније на Цетињу када је дестабилизацијом прилика у државу хтео да избоксује реакцију Северноатлантског савеза.
Сав скупљени чемер са ходника зграде УН-а, несхваћени владар покушао је у њујоршком ресторану да утоли са својим присталицама(црногорском дијаспором) који су му се једини ставили на бранику љубљене отаџбине, иако су од исте удаљени преко 7.000 километара ваздушне линије. Итгледа су исти сметнули са ума чињеницу да авиони Монтенегро Ерлајнса не узлећу са писте од 26. децембра прошле године.
Није се Запад у потпуности одрекао његових услуга након 30. августа, желели су они да им он у Црној Гори служи као црвена лампица која би се палила сваки пут када би нова власт покушала да скрене са зацртаног курса који је у протеклих 20-ак држао Ђукановић и његов ДПС.
Kако за тим није било потребе, Ђукановић се осећао бескорисним па почиње да диже међунационалне тензије које су на Цетињу умало кулминирале тоталним хаосом. Док је пио виски са сином, Ненадом Чанком, Радем Бојовићев, Пурком Иванчевићем и друштвом Мило је схватио поруку међународне заједнице и брже боље се под окриљем ноћи повукао са Цетиња и оставио своје јуришнике да за његов рачун бесплатно конзумирају неограничене количине сузавца.
Сигурно се Ђукановићу сада кроз главу врзма његова пророчка изјава из 1997. за српски недељник Време, када је недуго након, за њега судбоносног, састанка у Вашингтону са Kлинтовом администрацијом изговорио:
„Данас је господин (Слободан) Милошевић човјек превазиђене политичке мисли, лишен способности стратешког гледања на изазове који стоје пред нашом државом”.
После 24. године ова реченица му се враћа као бумеранг и тренутно одзвања у његовој глави, са једном битном разликом, у главној улози је он уместо свог политичког оца којег је тада “продао” за позамашну своту америчких долара.
Борба