Министар Шојгу, генерал којег РУСИ МРЗЕ!

Текст намењен читацима са добром „меморијом памћења“ људима који се не боје истине!

Руски народ данас слави смену бившег министра војног Шојгуа. Умишљени генерал армије Сергеј Шојгу 30 година ведри и облачи руским оружаним побунама, кадровским земљотресима, отимачином и богаћењем себе, своје фамилије а, богме, и похлепним генералима који за Бога и не знају. Шта ће им Бог кад имају личног свеца, малог Бога кога зову Сергеј Шојгу!Јуче, данас и наредних седам дана руски, народ пије вотку и запива шљивовицом. Пију и жене и поново наливају „100 грама“ и бију – на екс! Мушкарци пију стојећи, а жене – до дна. Нека их, нек се „налију људски“. Тридесет година руски народ чека овај дан да се „набаре ко Руси“, 30 година чекају промене, било какве ал` да су промене.

Тешко је белом свету објаснити руску душу. Европејци не могу да схвате зашто Руси пију . Није довољно да се прича о хладној зими или Наполеону, а псује, некад Стаљин, а данас Путин.Руски народ се дели на „ Наше и не- наше“. „Не – наши„ воле да се хвале проевропским навикама и своју децу школују у Лондону или Паризу. Наравно, слушају музику у Монте Карлу и прате вести нарадију „Слободна Европа“. Балалајку су протерали са државне телевизије а приватни канали… Боже мој, како глупо питање. Само либерална музика са голим гузицама као „Песма Евровизије“.Преведено на српски језик, зову се –тајкуни . Оно што остане зове се – народ руски.
Шојгу је од Јељцина добио „Медаљу за браниоца слободне Русије“ и чин генерал-мајора. Две године касније је добио генерал-потпуковника, затим генерал-пуковника. Под Путином је доспео до чина генерала армије. Дана 7. августа 1999. милитанти под командом Басајева и Хатаба напали су Дагестан. Управо је ова инвазија постала окидач за именовање тада мало познатог Владимира Путина, који је тек постао директор ФСБ, на место председника руске владе.На тој позицији је Путин организовао и водио операцију против чеченских милитаната. Убрзо је целу земљу захватила серија терористичких напада: експлозије стамбених зграда у Буинаску, Москви и Волгодонску у којима је погинуло више од 300 људи.

Шојгу је у Москви започео своју каријеру као милитант – очигледно су гени које му је пренела мајка од Јакова Васиљевича Ривлина имали ефекта.Информација: Ривлин Јаков Васиљевич, био је члан РСДЛП од 1903. године, а 1906. године приступио је мењшевицима. Одлежао је 4 месеца у царском затвору због агитације радника фабрике Путилов.Заједно са чеченским одредима Шамила Басајева 1991. године, у данима ГКЧП , момци Кожугетовича (Шојгевича?) бранили су Јељцинов Бели Дом. До тог времена, Јељцин га је именовао за шефа специјалне службе РСФСР-а – тзв. „Министарство за ванредне ситуације“. Јељцин није имао наклоност војске, није имао ни КГБ ни Министарство унутрашњих послова, а маска „спасилаца” је тада, у првој половини 1991. године, био једина прилика да створи свој одред полулегалних насилника.Средином 1990-их Шојгу је, према неким изворима, довео пензионисане официре израелских специјалних служби који су почели да стварају тајне одреде смрти – „Лидер ” под окриљем Министарства за ванредне ситуације. Званично, овај „Лидер“ се назива „центром операције спасавања за посебне ризике“. Група за брзо реаговање Министарства за ванредне ситуације је група за покривање и хитну евакуацију привредника, чланова владе, организацију њиховх живота и способност сналажења у критичној ситуацији. Другим речима, чувају и спасавају новоруску буржоазију од могућег гнева простог, руског народа.Убрзо је служба названа „Комитет за цивилну одбрану, ванредне ситуације и помоћ у катастрофама“, а касније и Министарство за ванредне ситуације . Године 1991-е 36-годишњи Сергеј Шојгу, и његов заменик Јуриј Воробјов покушали су да у нову структуру регрутују људе који су прошли Авганистан, Јерменију и Чеченију. Сам Шојгу се први пут сусрео са ратом 1992. године, када је добио задатак да створи мировне снаге у Јужној Осетији.

„Ми смо то урадили“, присећао се касније. Осетинско-грузијски сукоб је био први рат на територији бившег Совјетског Савеза, који је брзо и успешно заустављен. Затим је била Абхазија, Придњестровље… Иту смо успели да раздвојимо стране, зауставимо борбе и извучемо огроман број наших сународника. Тамо су се водили скоро потпуни ратови… Рат је страшна ствар.До страшног рата, чији ће он постати један од оснивача, остало је још 30 година. У међувремену се догодио државни удар 1993. године. У ноћи 3. на 4. октобар председник Борис Јељцин је одлучио да упадне у Белу кућу, у којој су се налазиле присталице Врховног савета. Питање је било шта учинити ако војска одбије да изврши председничко наређење и да ли је могуће искористити председникове присталице које су се окупиле у близини зграде Градског већа Москве?У књизи „Дани пораза и победа“, Јегор Гајдар се присетио те ноћи ​​овако:„Зовем Сергеја Шојгуа, председника Комитета за ванредне ситуације… Молим те јави какво наоружање имате у систему цивилне одбране под твојом надлежношћу у Подмосковљу, а за случај нужде хитно припремите за испоруку 1000 митраљеза са муницијом. Ситуација у Москви је таква да могу почети погроми и то не било какви, већ јеврејски. Многи Јевреји су, верујући у то, побегли изРусије. Ако буде потребно, Серјожа, хоћеш ли доделити хиљаду митраљеза?“Објашњење:Већина Јељцинске власти је била из редова јеврејског народа, као у време „Октобарске Револуције“. Велике паре, фабрике, нафтна поља, трговина и међународна политика су биле „јеврејски плен“, али ваља рећи да је било нешто тајкуна и из редова народа Кавказа. Једино руског народа није било ни за лекмеђу новорођеним буржујима.

Гајдар, писмени човек, професор економије, плашио се новог Октобра… Успут речено, Јегор Гајдар је одрастао у Београду и одлично говорио српски језик.Према речима очевидаца, у Тверску улицу су стигла три аутомобила натоварена митраљезима. И није их било хиљаду, него хиљаду и по. Јељцинова војска није била непослушна. Аутомобили са митраљезима су неколико дана стајали у дворишту наспрам зграде Градског већа Москве, након чега су их момци Шојгуа вратили назад.Чудно је да ниједан новинар са којим је Шојгу разговарао није упитао:„Одакле, зашто у министарству, чији је задатак да гаси пожаре, да се бори са поплавама и последицама земљотреса, катастрофа, хиљада и хиљада митраљеза? Да ли је ово најбољи лек за такве катастрофе? Мора се претпоставити да министарство и даље има арсенал побољшаног наоружања купљеног у Француској или Израелу током година. Да, само поред малокалибарског наоружања, војска Министарства за ванредне ситуације има војну авијацију и оклопне јединице.Али, то није главна ствар у овој причи, већ чињеница да је тада на Гајдарово питање Шојгу одмах, без оклевања, одговорио: „Да!“А сада говори:„Тада су митраљези заиста били потребни.“Ти си их, Серјожа, дао убицама. То значи да су међу тиммитраљезима, којима су гађани људи на Красној Пресњи и на стадиону пионира, били и митраљези Министарства за ванредне ситуације које сте лично предали Гајдару.

Каква светла и неочекивана страница за Вашу биографију, за све у историји Министарства за ванредне ситуације! Председник Путин је још увек далеко од Шојгуа .Појава Владимира Владимировича у руској политици као да ништа не наговештава.Онда је дошла судбоносна изборна година 1996. Шојгу је био један од оних који надгледају Јељцинову предизборну кампању у руским регионима. Већ је био члан Савета безбедности и члан екипе Виктора Черномирдина „Наш дом је Русија“.У децембру су одржани избори за Државну думу. Нови политички покрет „Јединство“, који подржава Путин (предводио га је Сергеј Шојгу), освојио је 23,3% гласова, заузевши друго место изгубивши –застрашујуће рећи – од комуниста. Јељцин је 31. децембра 1999. поднео оставку и пренео власт на Путина. Од јануара до маја 2000, до Путинове инаугурације, Шојгу је био његов заменик у влади, али је остао и на челу Министарства за ванредне ситуације. Шојгуово „Јединство“, „Сва Русија“ Минтимера Шајмијева и „Отаџбина“ Јурија Лужкова су се спојиле и трансформисале у нову, чисто Путинову партију – „Јединствену Русију“.На каснијим изборима за Думу, Шојгу је, као члан Јединствене Русије, имао константно висок рејтинг. Важио је за једног од најпопуларнијих министара. Иначе, од свих постсовјетских министара, Шојгу држи апсолутни рекорд у обављању функције. Био је на челу Министарства за ванредне ситуације више од 20 година: од 1991. до 2012. године.У мају 2012. Шојгу је постављен за гувернера Московске области уместо Бориса Громова (командант совјетске војске у Авганистану). Међутим, већ у новембру је Шојгу постављен на место министра одбране – уместо Анатолија Серђукова, који је смењен после силних скандала и кривичних пријава.
Шојгу није био поштеђен скандала везаних за истраге око његових рођака. Инсајдер, Опен Медиа, ФБК Алексеја Наваљног и други, извештавали су о бројним скупим некретнинама и пословима његових рођака – од сестара његове супруге до његове најмлађе ћерке, а посебно су говорили о његовој љубавници, која је имала боравишну дозволу у Литванији, и ванбрачној деци са њом…

Много прича о шемама, везама, административним ресурсима, корумпираном пословању, државним уговорима и подмићивањима. Једном речју, класични ланац својствен читавој Путиновој елити. Према класицима жанра, као и сваки Путинов званичник, Шојгу није одговорио. Само једном је рекао да га то подсећа на… „понављање масовне Стаљинске чистке из 1937- ме“. Ко није под нама, тај је против нас!
Бригадири из провинцијског колхоза мало тога очекују, готово ништа. За руског сељака Белоусов је интелектуалац, чиновник који се разуме у паре, али не и у парадајз. Највеће неповерење је у главама руских патриотских интелектуалаца који Белоусова сматрају човека Германа Грефа, проамеричког газде руских финансија, оцем руске финансијске катастрофе с почетка века. Русија са Грефом не мрда из блата Ротшилда и компаније што зна и Путин али… Зна, па шта ако зна.Стварност је другачија. Су сви знали за лоповлук Шојгуових генерала и пуј пике – не важи. Лажу клеветници. Руски генерали су чували и сачували министра Шојгуа, а да ли ће и Белоусова?Хоће, сигурно, то им је у крви, а да ли ће нови министар купити на пијаци „Тишинским ринок“ брезову метлу и велику лопату е, о томе се говори шапатом у цркви манастира „Данској“. Бивши комунисти за сваки случај, моле Господа Бога да их чује и евентуално помогне у чистки преждераних генерала а ла генерал Тимур Иванов, свеже ухапшени Шојгуов заменик.

У Бога се сви куну и надају да баш њима припада Божија милост. Бог на небу, а Стаљин на земљи! Да, али Стаљина одавно нико није видео а ни Господа Бога. За сада, Бога и Стаљина мења Путинкога често виђамо, можда и сувише. Док не ослободи Русију од шљама нико неће веровати да је Путин нови Бог или макар Апостол.Промена министра војске не значи и промене, ако Председник Путин не овласти новог министра великим силом, да смени стотину генерала и, шатро, патриотских тајкуна који годинама пљачкају државу. Цела Русија зна ко пљачка и колико, зна то и Путин. Да ли је смена Шојгуа почетак почетка или – на крају крајева… ? Војска на фронту се ваља у блату Украјине, а деца тајкуна и политичара у Москви возе блиндиране Мерцедесе, а по Азурној обали шетају лепе старлете и пљују руску судбину, а највише Председника Путина. За сваки случај, морали су да купе неколико вила у разним земљама Европе и Америке, а на малим аеродрома у Русији чуче мали авиони за случај нове нужде…
Зашто је бивши министар одбране Сергеј Шојгу тако непопуларан у Русији? Зашто данас у руским медијима и друштвеним мрежама нема ниједног стручњака који би нешто лепо рекао о срушеном министру? Зашто има толико псовки? Овде није поента у томе да је Шојгу један од вођа највећег лоповског олигархијског клана у Русији и није главни пријатељ Јегора Гајдара и целе Јељцинове клике, којој је помогао да задржи власт 90-их. Сада у руској елити тешко можете наћи људе који нису повезани са Јељциновом породицом и „светим деведесетим“. Јавно мњење га суди због катастрофалних резултата СВО-а, због „црвених линија“ које је стално обећавао да ће превазићи, али се никада није усуђивао да обећања испуни.Јевгениј Пригожин са другог света износи своју верзију онога што се догодило у руској војсци под осетљивим руководством Шојгу – министра. Узимајући у обзир све што сада знамо, чујемо и видимо ипогледамо уназад, верзија Пригожина се вероватно не разликује толико од стварног стања ствари.Голи пијар са новим руским наоружањем, нестали тенк Армата, катастрофални улазак војске у Украјину са проширеним колонама које су постале лака мета за непријатеља, повлачење трупа из Кијева, Чернигова, Сумија, напуштање Купрјанска, Херсона, Изјума, Балаклеје, Волчанска, Свјатогорска, Красног Лимана… не можемо да заборавимо крстарицу Москва и гомилу бродова, острво Змијни, Кримски мост… Недостатак граната, пораз најспремнијег армијског корпуса, Вагнеровог ПМЦ- а…Изазвао је несташицу залиха руске војске, није спречио гранатирање Доњецка, Белгорода, Курске области и даље по списку.

Бивши министар ће се вероватно, вадити на неспособне генерале, неспремну војскууу…. у, уууууууууу уа Шојгу. Па он је бирао генерале и давао им функције, он је војску претворио у полигон за крађу, скупо куповао опрему, а јефтино продавао као непотребни шкарт, наравно својим рођацима и, уопште – својим. Њима неколико милиончета, себи милијардицу… Није?Сачекајмо мало. Дође ђаво по своје, пре или касније ал дође. О гресима министра Шојгуа ће се тек причати. Прелазак на нову, нижу функцију, одлаже обрачун са корумпираном руском елитом, војном и цивилном. Ако Председник Путин не скупи храброст и не уђе у праву тучу са олигархијом онда су се Руси џаба радовали.Сачекајмо неколико дана док се гвожђе не охлади. Уз Стаљинову вољу и мираз Господа Бога Руси могу у плеј – оф! Бог на земљи руској се зове Владимир Путин. Напред Валођа, напред у нове – старе победе.

Толико за данас умни људи Гласа Јавности.

Написао Шоне Нинин