Јуче нас је напустио Добрица Ерић. На тај дан занемела је српска поезија, Шумадија се обукла у црнину, а Србија је плакала за једним од својих највећих синова. Међутим, кад кажем Србија, не мислим на народ, већ на државу.
Што се тиче нас који смо на овом свету остали и после Добричиног одласка, ми нисмо вредни ни пет пара, нити једног јединог слова из Добричиних стихова, а камоли толиких песама које нам је оставио и које није могао понети у гроб. Ми смо од њега наследили себе, а шта је он добио од нас?
Добио је бедни минут на националним телевизијама. Доделили смо му мрве своје пажње и захвалности. Нису нам очи пресушиле од плача као што су за појединим певачима, певачицама, бизнисменима, забављачицама, политичарима и осталима који су, барем у културно-историјском и просветитељском смислу патуљци у поређењу са великим Добрицом Ерићем. Изгледа да су у овој земљи они који умеју дуго да испевавају трилере много важнији од онога ко је опевао читаву драму српског народа. Не поредим смрти, јер смрт било ког човека је губитак читавог човечанства, али Добричина смрт и њена недовољна примећеност је смрт Србије и српског народа којима је Добричино срце одувек цело припадало.
Много смо пута доказивали, а сада опет потврдили, да наш народ није достојан величина које је имао. Ми нисмо достојни Добрице Ерића, као што нисмо били достојни ни Владете Јеротића, човека чију је смрт превазишао догађај у ријалитију. Док за нас сви буду важнији од оних који су нас родили и који су нам једини од свих оставили нешто у наследство, до тада ми нећемо бити важни никоме.
Пљунули смо на стихове у којима једино још живимо. Оглувели смо на величину једног песника и честитог српског домаћина и сељака. Његову смрт смо отплакали и пребринули за минут.
Добрица, горе на небу, и даље плаче, али не због тога што се њему нисмо одужили, него због тога што одозго боље види каква је Србија. Његова Србија о којој је певао као о најлепшем месту на свету, као о мајци која свој народ њише у својим крилима вечно и доји поезијом. Та Србија о којој је он певао данас не постоји. Постоји ова нова Србија – Србија политичара, Србија ријалитија, Србија проститутки, Србија користи, Србија бешчашћа, Србија немара, Србија без Србије.
Србијо, промакоше ти најбољи… Изгубила си и Гроздану Олујић, па се нико није сетио да каже ишта значајно и да јој посвети више од минута.
Добрица ће остати да почива у лектири и у главама људи, а нарочито нас који смо имали срећу да га називамо пријатељем. И нико нема право да одреди број минута који ће телевизија посветити човеку који је нама поклонио читав свој живот. Када се прича о Добрици, не сме се причати о минутима, већ о деценијама и вековима.
Коме ја причам кад смо сви као без ушију и без очију. Само идемо около и ударамо у стубове, саплићемо се о споменике својих великана о којима и не знамо ништа, њихове књиге мењамо књигама оних који су неписмени, оне који вире из овог народа својим делом – њих вучемо за ноге и кратимо за главу како не би штрчали изнад медиокритета, а онда се чудимо зашто нам деца одлазе и због чега нас нема.
Нема нас, јер убијамо сами себе својим немаром и заборавом.
Одавно за мене није било тужнијег дана од јучерашњег, али ми је данас некако и лакше што је Добрица горе и што ће имати ко одозго да воли и чува земљу која му није посветила ни минут, а он ће њој, ако затреба, посветити и три вечности.
Ми нисмо, а сигуран сам да је и Господ плакао што је морао одвојити од мајке Србије њено најмилије чедо.
Милан Ружић
