Стојимо на позорници на којој нам неки непознати редитељи говоре како треба да живимо. Девојке треба да буду анорексичне, да пумпају груди и задњице, а момци да се угледају на порно-гангстере из спотова. То је кардашијанизација савремене културе, каже у разговору за Спутњикову „Орбиту културе“ новинарка и књижевница Мирјана Бобић Мојсиловић.
Када је реч о мушко-женским односима, у савременој књижевности је уобичајено да се у центар збивања постави жена, односно њена улога и терет у друштву чији су главни императиви: Буди млад, леп и срећан! И убеди све око себе да си у томе успео!
Каква је улога мушкарца у том друштву, како на њега утиче задатак који му је наметнут? Колико савремени мушкарци могу да разумеју сами себе, а колико их разумеју жене?
Мирјана Бобић Мојсиловић покушала је да упозна и разуме тог савременог мушкарца кроз писање романа „Мушка азбука“. Њен јунак је 52-годишњи Урош, професионално остварени, згодни Београђанин у кризи средњих година, који се нашао на животној прекретници. Једне летње вечери он доживљава напад панике који га подстиче на размишљање о сопственом животу.
„Мој јунак Урош, као и његова жена и породица, као и сви ми, читаво друштво, жртве смо новог концепта чија главна мисао гласи: ’Бога нема, ми смо бог‘. Ти буди бог, односно его. Друга мисао гласи: ’Чини све што ти је воља‘. Трећа и најтужнија теза, које и мој јунак постаје свестан, али тек кад је запливао том мутном водом безобалне слободе, јесте да су нам живот самца поставили као идеал успеха“, каже наша саговорница.
Ваш главни јунак је један обичан мушкарац ког је живот, наизглед срећан и спокојан, почео да гуши. Породица му постаје одбојна и почиње да га подсећа на старење, због чега бежи у везу с младом женом. Шта човека наводи на такву илузију слободе?
— Та илузија слободе се јавља зато што смо прикључени на медије. У једном тренутку он изговара реченицу: „Ако ми сваки дан није као излазак, као шетња по црвеном тепиху, као да нисам живео“. Ми живимо у матриксу, у лажи. Ми смо на позорници, на којој нам неки редитељи, ентитети које не знамо и којих најчешће нисмо свесни, испостављају пројекте како треба да живимо. Један од тих пројеката јесте: Девојке, будите анорексичне, пумпајте груди и задњице, будите у порнографском дискурсу. Момци, нико сте и ништа ако нисте богати, ако немате новац и не можете да живите као порно-гангстери у спотовима. То је кардашијанизација савремене културе. То је илузија да вредимо онолико колико имамо лајкова на друштвеним мрежама. Ми, заправо, најбоље тренутке, а то су тренуци слободног времена, проводимо радећи на друштвеним мрежама, на имагинарном имиџу себе.
Циљ Новог светског поретка је уништавање свих хришћанских вредности. То је атак на хришћанску цивилизацију и нормалан човек мора да се диви, ако иоле разуме о чему је ту реч, исламу који је сачувао своје вредности. И свака им част на томе! Максима Алистера Кроулија, односно сатанизма, јесте „Чини шта ти је воља“. Значи, савременом мушкарцу је јављено, директно и индиректно, кампањама и сублиминалним у порукама, да је феноменално живети као самац, да чини шта му је воља, да не треба да има обавезе ни према коме, да је блискост досадна, да је важна брзина.
Живимо у лудилу које нам каже да морамо да будемо млади, лепи, да жене треба да изгледају као порно-звезде, да мушкарци треба да буду милијардери као Доналд Трамп. Имамо порнографски дискурс на јавној сцени. Ако чувени новинар Си-Ен-Ена Купер најозбиљније разговара с порно-глумицом која је, наводно, имала секс с Трампом, и мртав озбиљан је пита да ли је имала секс с кондомом или без кондома, онда можемо да говоримо о порновинарству. Део те приче баца труње на наше животе и на обичне људе. Ни деца ни родитељи нису тога свесни док се, на крају, не суоче с онтолошким, филозофским темама… На крају свако од нас тражи бога.
Урошева љубавница живи у стану који је потпуно бео, у којем влада минимализам, у којем стоји фрижидер без хране, са флашицама воде, помадицама и карминима. Каква је то врста ескапизма? Шта значи тај минимализам?
— Можемо то читати и као метафоричну причу о старом и новом. Та белина, празнина, сведеност, то је оно чега смо се згражавали у СФ филмовима, а данас је то стварност млађе генерације. Та потреба за новим је део пројекта потрошачке цивилизације која нас убеђује да ципеле које смо купили пре три месеца више нису у моди, да морамо да купимо нове. Они живе од наше лудости. Од ципела смо стигли до концепта живота. Млади људи су данас потпуно окренути ка новом, ка новим технологијама, чак и ка трансхуманизму. И нису за то криви, имају право на то, бирају оно што им је поручено из медија: Немај прошлост, имај садашњост и будућност, не треба ти ништа, живи сад, значи — у матриксу. Савремена цивилизација је огрезла у егу — ја сам леп, ја сам млад, ја сам омнипотентан, ја спавам с младим женама, ја сам слободан и на крају: Боже, ја ћу да умрем. Не дај ми да умрем!
Ваш главни јунак изговара мисао: „Мир као животни концепт проглашен је досадним, безвезним и назадним“, а потом закључује да је то рађено лепо, фино, сублиминалним порукама, да нико не осети. Како се борити против тих порука, како заштити себе?
— Ја се борим овом књигом. Овај роман враћа наду у то да је могуће бити срећан и водити мали живот. Нико не може да једе кавијар сваког дана, нико не може да попије 10 литара шампањца. Количина паркета који запоседамо није мера човека, иако нас сви убеђују да јесте. Како живети? Вратити себи мир. У револуцију више не верујем, она више није могућа, а посебно не спонтана. Верујем у милионе малих револуција изнутра. Живимо у цивилизацији у којој нам је речено: „Немој да тражиш лепоту. Ти само буди прикачен на нас, а ми ћемо да ти јавимо шта је лепо“. О томе одлучује централни комитет за лепоту који се налази негде у Холивуду или у Гуглу. Исто важи за доброту, слободу, смисао живота. Људи који имају мозга разумеју да је ово данас сто пута горе него у Стаљиново време или у време комунизма. Слободе је све мање, а политичка коректност влада апсолутно у свему, укључујући и моду. Све је претворено у политичку поруку која гласи: Ћути и лези.
Има ли савремени мушкарац излаз, могућност за бекство? И од чега уопште бежи? Где је нада за вашег главног јунака?
— Живот је величанствен. Тај мој мушкарац није написао поруку белом стану, него свом старом стану с крпама за судове, свом старом животу. Ово је роман који говори о томе да, кад бисмо мало више поштовали сами себе, више бисмо поштовали једни друге. Нажалост, данас смо жртве промењеног система вредности и услед тога не поштујемо себе. Људи су спремни да падну у очајање ако се угоје килограм или два, или ако им неки тамо газда на послу каже нешто лоше, зато што немају ништа за шта би се ухватили. Ми смо некад имали породицу. Дођеш кући, па те загрле тата или мама, или те изгрде, али знаш да те воле. Или тата има проблем на послу, дође кући, мама му испегла кошуљу, каже му да се не секира. Данас то не постоји, живимо у потпуно промењеној клими. Деца се купују, можете да рентирате дете и да рентирате материцу. Сервирана нам је још једна огромна лаж, а то је да су мушкарци с Марса, а жене са Венере, те да су се сви ратови које воде зликовци наших живота на крају пренели на лични план. Људи су у грађанским ратовима са својим мужевима, женама и партнерима, а све чешће и са сопственом децом… А душа нема пол кад волимо, кад патимо, кад се плашимо, кад смо збуњени… Мушкарци и жене су исти, само је механизам реаговања културолошки условљен, па се разликује. Жена ће да плаче, а мушкарац ће да се напије или да оде.
