Гледао сам ових празничних дана мало телевизије драгих нам суседа. Па тако, на ХРТ 4 набасах на емисију која се бави ревизијом историје на просторима бивше СФРЈ. Гост је био уважени загребачки професор, историчар др Хрвоје Класић. Повод је била наводна идеја неких кругова да се у Београду подигне споменик Слободану Милошевићу. Иако мислим да би се тај споменик, пре свега, требао подићи у Загребу.
Иако се уважени професор Класић својски трудио да остави бар привид објективности, иако је мало, онако овлаш, опалио и по својима, ипак је закључак био да су за све несреће, трагедије и ратове на просторима бивше СФРЈ криви Срби и Србија. Тако рече професор Класић „да је Србија водила четири рата и све их изгубила”. Невероватно, па рат у Словенији није водила Србија, већ ЈНА, у којој су тада били и Хрвати и као официри и као подофицири и војници. Рат у Хрватској није водила Србија, већ Срби, грађани Хрватске, који су се побунили јер им је нова власт у Хрватској сервирала иконографију НДХ 1941–1945. Зар није Стипе Месић у ретком наступу искрености рекао „како је ХДЗ својом погрешном политиком 1990–1991. године антагонизирао Србе у Хрватској против нове власти”. Рекао је, само што то нико у Хрватској не сме да понови. Рат у БиХ Срби нису изгубили, добили су 49 одсто територије целокупне БиХ. Рат на Косову смо политички изгубили, али наша војска изашла је с Косова непоражена. Правно гледано, када сте поражени, онда сте разоружани и идете у заробљеништво. Наша војска напустила је Косово с целокупним наоружањем, у потпуном војничком реду и поретку. Наравно, то није победа, али није ни војнички пораз.
Елем, уважени професор Класић дотакао се и ратних злочина, па је тако споменуо „да се на Овчари догодио ратни злочин као и у Јасеновцу”. Не знам шта је требало уваженом професору да те злочине стави у било коју корелацију. Јесте да је злочин увек злочин, али поредити Јасеновац и Овчару јесте бестидно омаловажавање жртава Јасеновца, по начину убијања најмонструозније фабрике смрти на тлу Европе откада се памти историја. Разочарао ме је професор Хрвоје Класић и ставом о ревизији историје. По њему је у Србији извршена службена ревизија четништва због судске одлуке око Драже Михаиловића. Уважени професор, наравно, није правник, али да се мало удубио у судску одлуку увидео би да се одлука суда није односила на природу четничког покрета, већ на судски поступак током суђења Дражи Михајловићу. Додуше, неки би рекли – није шија него врат…
Шта ћемо с Блајбургом и службеним покровитељством хрватске државе на тој манифестацији? Ко је у Блајбургу страдао? Усташко-домобранска војска која се није предала 9. маја 1945, када је Немачка капитулирала. Од тог момента, та војна формација није уживала никакву заштиту сходно Женевској конвенцији. Од тог момента, сви који су наставили да пружају отпор и нису се предали 9. маја 1945. били су по међународном праву одметници. И четници и усташе. Све припаднике Вермахта који су наставили отпор после 9. маја 1945. Американци и Британци су стрељали. Зато су Британци и вратили део припадника војске НДХ, који су прво стигли до њих, партизанима. Јесте наставили отпор и после 9. маја 1945? Јесте. Е онда натраг одакле сте дошли. Или је Черчил, заправо, био комуниста, па су Британци зато тако поступили?
Истина, имао је професор Класић у неким својим ставовима сасвим солидну подршку и од двојице београдских историчара, професорке Дубравке Стојановић и професора Миливоја Бешлина.
Све у свему, по њима за све је био крив Слободан Милошевић. То што Милошевић није био у политичком животу ни 1941, када је Вермахт дочекан цвећем у Загребу, ни 1971, када је „маспок” у Хрватској кренуо као генерална проба за оно што ће се догодити 1991. године, ма све то није важно. Јер, уважени историчари били су тада још деца. И нису читали, рецимо ВуС. Не браним Милошевића, уосталом, колега Милан Мишић и ја смо једини новинари који смо у време Милошевића својевољно отишли из „Политике”, али приписивати Милошевићу, па онда Србима и Србији „заслуге” за све несреће на бившим југопросторима није ни поштено, ни историјски тачно. Без обзира на докторске титуле.
Политичке опсесије имају своје место на Балкану. Односно, пребацих се на гледање ХРТ 1, пренос седнице сабора у Загребу. Када тамо, усред сабора напади на председника Србије Александра Вучића. Најтежим оптужбама и речима. Хрвати изгледа имају комплекс Вучића, они напросто имају опсесију Вучића. Наиме, и за све њихове садашње проблеме, он им је крив. И, наравно, Србија. Никада у Парламенту Србије нити један председник Хрватске није нападан тако како је нападан председник Србије ових дана у сабору Хрватске. И нико да се запита – Како мислите, господо, да градите добросуседске односе, будућност две суседне државе с таквом реториком? Где је ту пристојност барем према функцији председника стране државе, где су ту европски манири?
Мирослав Лазански
