Пише: Владимир Димитријевић
КАКО ЈЕ УБИЈЕН ПОЛИТИЧАР С КРСТОМ
Ове, 2021. године, о Ваведењу Пресвете Богородице, навршава се две деценије од смрти Небојше М. Крстића, српског политичара с крстом. Он је погинуо „под загонтеним околностима“, које ни до данас нису расветљене. Његова супруга, адвокат Мила Кузмановић, о томе је, у интервјуу објављеном 2017, саопштила:„Све што сам имала да кажем, рекла сам одмах по његовој смрти и, нарочито, после увида у записник нишке полиције о истрази после наводне несреће, када је то било изузетно опасно, а када су се повукли и бројни Небојшини пријатељи. Изостало је вештачење аутомобила. Шта је возач аутомобила тражио далеко од аута, као и сапутница – како је наводним превртањем испала из кола? Небојша је наводно нађен на предњем седишту, на месту сувозача, са нагњечењима грудног коша, а и обдукциони налаз је нестао из предмета. И сада, као и тада питам – одакле трагови крви на његовој јакни на леђима? Вучен је по путу. Поцепане су му биле и јаке зимске панталоне, у шта сам се уверила и при идентификацији у мртвачници.“(1)
Иако је више пута тражено да се открију прави узроци Крстићеве смрти, а једну од петиција с тим захтевом потписао је својевремено, док је био на страни српске истине, и Александар Вучић, ништа се није догодило. А зна се да је Хавијер Солана преко свог човека Крстићу нудио сарадању ( издају српских националних интереса ), и да му је прећено када је Небојша такву понуду одбио.
На власти је био ДОС, ако ме разумете.
МИСАО НЕБОЈШЕ КРСТИЋА
Небојша Милутиновић Крстић био је хришћанин који је сматрао да Срби морају да се врате вери да би могли да обнове – прво душу, а онда и државу. Писао је:“Громку и нелажну државотворну опомену изрекао је једном за свагда Свети владика жички и охридски Николај (Велимировић) говорећи да лутање Србства крвавим беспућима југословенства и душегубним пустињама безбожја може донети и свагда доноси само „државу без Божјег благослова, школу без вере, политику без поштења, војску без родољубља”.А шта је Србство са државом без Божјег благослова? Ништа друго до – раскућена кућа!
Шта је Србство са школом без вере? Ништа друго до мртваци пре смрти! Шта је Србство са политиком без поштења? Ништа друго до – безобразје и лаж! Шта је Србство са војском без родољубља? Ништа друго до – робље и гробље!“
Зато је прво покренуо часопис за државотворну обнову свог народа, „Образ“, а затим основао и покрет тог имена. Сматрао је да се мора сведочити истина, без обзира на цену. И платио је цену – високу, највишу земну цену, цену часну и нелажну.
ХРИШЋАНСТВО И ПОЛИТИКА
У интервјуу који је 1994. године дао потписнику ових редова, Крстић је истакао да се од политике не може бежати са гађењем, јер она обликује наше животе, а самим тим утиче и на начин на који исповедамо своју веру. Није свеједно да ли је држава хришћанска или богомрзачка, неопаганска, антихристовска:“Може се рећи да на известан начин код нас православних данас прећутно преовлађује схватање како црквеност и политичност нипошто не иду заједно и да се потпуно искључују. То је заиста једно веома површно и погрешно уверење, а пре свега и нехришћанско, јер, у ствари, политиком сс човек потврђује — или пак погубно негира — као одговорно биће заједнице, биће које је призвано да свој живот у заједници и све односе у свету (од Бога му повереном на управљање и старање) одговорно устројава по богочовечанском поретку Смисла и Истине. Дакле, ако је игде потребно, штавише неопходно, бити светлост и со свету, онда је то, свакако, у политици. Садашњи српски политички мрак и бљутавост понајбољи су показатељ до чега доводи и шта даје нехришћанска политика, тачније — политика без хришћанских политичара. јер онај ко нема егзистениијалну одговорност пред Богом, тај засигурно нема у потпуности ни политичку ни етичку одговорност пред људима.“
Ако су на власти богомрсци, хришћани не могу слободно да исповедају своју веру. Потребна је симфонија Цркве и државе, о којој је јасно сведочио цар Јустинијан, градитељ Свете Софије Цариградске.
ШТА ЈЕ СИМФОНИЈА
Небојша је речи светог цара овако превео:“Већи од свих других дарова Божијих међу људима, од Вишњег Човекољубља даровани, јесу: свештенство и царство – прво, да служи Божанственом, а друго да влада и стара се о људском. А од једног истог начела оба происходе, и човечански украшавају живот. Јер, ништа не помаже царевима тако као част свештеника који се и о њима самима свагда Богу моле. Ако, дакле, свештеници непорочни буду у свему и пред Богом имају смелости, цареви ће право и подобно почети да украшавају предане им градове и оне који су под њима – тада ће бити сагласје неко благо, које све што је добро дарује људском животу. А овако ће бити, верујемо, ако се сачува поштовање свештених правила што их Апостоли, праведно хваљени и слављени самовидци Божијег Логоса, предаше а Свети Оци сачуваше и исповедише“.
Пред државом су само два пута: пут симфоније (сагласја) са Црквом и пут самообоготворења, које води у таму тоталитаризма. Пут симфоније значи да Црква и држава сарађују на добробит људи, то јест да држава своје законе усклађује са законом Божјим, а Црква сведочи људима да нам овај свет није коначни дом, него номадски шатор на путу ка вечности. Благосиљајући државу у свему што је њен труд око заједничког добра, Црква се не служи силом и принудом у благовеститељској својој мисији и не жели клерократију, тако карактеристичну за ватиканско хришћанство. Држава, пак, која силу и принуду користи, свет не може да претвори у рај: смисао државе је да оно у чему привремено живимо и крећемо се и јесмо не постане пакао. Символ симфоније Цркве и Државе је двоглави орао Немањића под круном с крстом; и то је темељ православне монархије, у којој краљ није лутка за изложбу, него Домаћин народно – државног дома. Бог-Краљ-Дом: три су основне вредности наше, каже Свети владика Николај.
ЗАШТО ЈЕ УБИЈЕН НЕБОЈША КРСТИЋ
До сада, када се луциферијанска њушка Новог поретка јасно види кроз коронократију, могло се мислити и овако и онако. Сада, када гледамо како антихристовске силе разарају човечанство у име „великог ресета“, бива нам јасно да нема наде да ће се планета спасити осим милошћу Божјом. Да би се та милост пројавила међу нама, неопходно је да човечанство покаже да је спремно да се бори за своју боголикост. И ту је ИЛИ – ИЛИ: или ће, како рече Берђајев, људи бити слободна браћа у Христу, или робље у антихристу.
То је знао, о томе сведочио, око боголикости људе окупљао, Небојша Крстић, и зато је, пре двадесет година, убијен.
Мислили су да је тиме заувек поражен.
Наравно, као и увек кад су гонитељи хришћана у питању, грешили су.
Јер хришћани не могу бити убијени:“Кад ја умрем, децо, запалите свећу,/ али ја ни у смрти мртав бити нећу./ Не бојим се гроба, нити гробне таме,/ ја умрет` не могу, Христос умре за ме“, певао је омиљени Небојшин светац, Владика Николај.
И ту веру оставио нама.
У ШТА ЈЕ ВЕРОВАО НЕБОЈША СА КРСТОМ?
Сам Крстић је, у свом тексту о крсту Господњем и васкршњој радости, посведочио баш такву веру, која нам каже да је и он и сада жив:“Ововековни човек, нелажно осећајући да припада најзаблуделијем поколењу у историји – поколењу које се креће бауљајући кроз „долину плача” (Пс. 83, 6) и тумара у свету који „сав у злу лежи” (1 Јн. 5, 19) – непрестано је суочен са најличнијим и најегсистенцијалнијим од свих могућих питања: зашто уопште ја јесам а не, радије нисам?! Немали број људи понављао је и понавља ледено језиве речи старозаветног Проповедника: „И живот ми омрзну!” Ужас који се гнезди у овој поруци – данас, када нам је нихилизам и практички и теоријски прекорачио праг и одавно није само пред вратима – принуђујс нас да схватимо како је ово раздобље погружено у стихијност времена које разједа све пред собом, резигнираношћу и неумитношћу смрти и пролазности. Његова парола су речи које налазимо у свесавременој старозаветној књизи Проповедиковој: „Хвалим мртве који већ помреше више него живе, али је бољи од једних и других онај који још није постао” (4, 2-3). И заиста ово би било све по правило и све вредност и све норме васколиког смисла битија и житија да Живи и истинити Бог Битотворац и Саздатељ наш не устроји нами грехољубивим потомцима оног који би заведен змијином обманом – од обновљења битија (пакибитиа) спасење у самом Логосу Божијем Исусу Христу. И зато нас Он, Победитељ смрти и Дародавац новога, битијнога живота позива и призива да уђемо радост и сладост Господа својега да у слатком битију окусимо и видимо како је добар. И зато се Он Сладчајши Исус и васкрсли Логос Живота, обраћајући се мироносицама, обраћа свима нама васкрснорадосним ускликом: „Радујте се”! (Мт. 28, 9). Јер, по речима богомудрога Старца Јустина Ћелијског: „Радост је бити човек. А то бива чим човек осети другог човека Христом. Јер га увек осети као сабрата. Сабрата, који је језгро бића боголико. А то је радост, непролазна радост, – зар не? А та радост је изражена у Вечном Еванђељу Спасовом, у оном раздраганом клику светог Апостола: „Радујте се свагда у Господу, и опет велим радујте се”! Господ Христос Богочовек и једина истинска и непролазна радост роду људском у овом свету, а у Њему и Њиме сваки човек постаје другом човеку прва после Христа и истинска и непролазна радост. Ако би се Еванђеље Христово о човеку могло свести на неколико речи, оне би могле гласити: Човек је радост човеку – Богочовеком”. Јер у Вечну Радост улази само онај који избегне пагубне замке анестетичног песимизма и опијајућег оптимизма идући истинитим путем логосног и васкрсно радосног реализма. Зато:“Радујте се свагда у Господу, и опет велим радујте се !“
Христос воскресе, драги Небојша!