Од општег је интереса да избор и уобличавање стратегије друштвене контроле не буду препуштени произвољностима.
Тек кроз критички интониран дискурс можемо стићи до оптималне стратегије друштвене контроле која подразумева одређени минимум сагласности свих заинтересованих страна. Неговање оваквих облика јавних расправа посебно је значајно за она друштва у којима су, кроз дужи временски период, у њима постојали ауторитарни облици друштвеног поретка, одн. у којима се плуралистичка демократија није ваљано укоренила.
Морална паника се јавља као симптом ширих друштвених и културних тензија, а подразумева претпоставку да се одређени догађаји опажају као велика претња за друштво које је у некој врсти кризе. Моралну панику праве водеће друштвене институције, као што су влада, парламент, црква, војска и друге. А у Србији је готово као неко правило, да је разлог зашто они то раде – да би одвратили пажњу јавности са догађаја који су заправо важни за друштво.
Иако ставови и уверења јавности усмеравају политике друштвене контроле, код избора мера надзора појављују се недоумице, несугласице и искрсавају бројна спорна питања. Па тако савремене врсте надзора укључују и оне које се одређују као тзв. театар контроле криминала (Цриме Цонтрол Тхеатер?ЦЦТ) и представљају реакцију на моралну панику, а усвајају се након јавног позива за акцију, тј. кампању.
Ове мере су по свом карактеру правне, али су засноване на емоцијама и само изгледа да се баве криминалом, али заправо то не раде и имају нежељене последице. Иако су широко прихваћене, неефикасне су у смањењу криминала.
Типичан пример овакве активности је АМБЕР Алерт који је друштвено конструисано „решење“ друштвено конструисаног проблема, а омогућава државним службеницима да се симболично позабаве суштински нерешивом претњом. Овај систем за узбуњивање је иницијално посебно дизајниран да се бави изузетно ретким случајевима када особа која није позната детету изврши његову отмицу, са изричитом сврхом да му науди.
На пример, 1999. године, у Сједињеним Америчким Државама је било отето укупно 262.000 деце, а од тога је само 90 њих „испуњавало критеријуме“ за АМБЕР АЛЕРТ.
Перцепције јавности о систему АМБЕР Алерт под утицајем су медијског представљања деце која су била жртве отмице и злостављања. Али и теоријска разматрања и и емпиријски докази указују на закључак да АМБЕР Алерт није постигао и вероватно не може постићи амбициозне циљеве који су инспирисали његово стварање.
Осим тога, упркос хвале вредним намерама које су инспирисале његово стварање АМБЕР алерт ствара нежељене проблеме: реакција јавности када „позоришна политика не успе“ („порука ми стиже у сред ноћи кад спавам, а налазим се на другом крају земље, шта ја ту уопште могу“), губљење интереса за тему (на интернету су доступна упутства како искључити АМБЕР Алерт на телефону) и искривљен јавни дискурс о природи злочина.
Иако је АМБЕР Алерт систем намењен да олакша спасавање отете деце, он има практична и психолошка ограничења (ослања се на пријаве грађана и препознавање лица), али и инхерентну контрадикцију структурирану у њему. Постоје специфични критеријуми који би требало да буду испуњени да би се издало ово упозорење. Проблем је што је потребно време да се ови критеријуми верификују.
Међутим, оно што заправо заправо сугерише ово специфично упозорење издато у сврху заштите „угроженог“ детета јесте да разне институције које би требало да штите децу (центар за социјални рад, образовне и здравствене институције, суд, тужилаштво, полиција) уопште нису успеле да обезбеде његову добробит, да су дете оставиле да се задржава у нестабилним и нефункционалним условима који су претходили уоченој потреби за издавањем АМБЕР Алерт, као што је то често случај са породичним отмицама.
Иако је по свом дизајну сензационалан одговор на конкретне случајеве отмице деце, ово упозорење не ради ништа по питању решавања основних претњи по безбедност и здравље детета, јер су ефекти углавном симболични и минимално ефикасни. Уместо да хвалимо способности издавања хитног упозорења као „спасавање живота“ или „успешно партнерство“ између јавности и институција за спровођење закона, требало би очекивања јавности у вези са овим системом свести на оно што је реално.
Свака отмица детета представља емоционално нестабилну и хаотичну ситуацију за коју у највећем броју случајева, на жалост, не постоји једноставно решење као што је АМБЕР Алерт или било који јасан начин да се процени њена озбиљност све док се не догоди. Kолико год ово било обесхрабрујуће, досадашња искуства у примени то потврђују као реалистичну перспективу и нема говора о некаквих 90 одсто успешности у спасавању деце због издавања хитног упозорења.
Kао и са другим политикама, законодавац би требало да се мање ослања на расположење заједнице, а више на науку приликом усвајања закона, како би се одлучио да ли су предности новог нормативног решења веће од недостатака. На жалост, АМБЕР Алерт није лек за нашу забринутост за добробит деце, већ је, у најбољем случају, веома непоуздан ханзапласт.