Никола Kалабић рођен је у Подновљу код Добоја 1906. од оца Милана и мајке Јоке, који су се развели после Првог светског рата
Kалабић је контроверзна и мрачна личност српске историје јер је протагонист грађанског рата и четничке озлоглашености и по начину ратовања, резултатима и личном понашању, сматра историчар Чедомир Антић.
Апелациони суд у Београду укинуо је решење о рехабилитацији некадашњег команданта Горске гарде Kраљевске војске у отаџбини Николе Kалабића и вратио предмет Вишем суду у Ваљеву на поновно одлучивање. Тако је некадашњи четнички војвода поново дошао у жижу јавности.
Никола Kалабић рођен је у Подновљу код Добоја 1906. од оца Милана и мајке Јоке, који су се развели после Првог светског рата. У Београду је завршио шест разреда гимназије, а затим уписао геодезијски одсек у средњој техничкој школи.
На студијама је упознао годину дана млађу колегиницу Борку, рођену у Рајковићима код Ваљева, у породици старих радикала-пашићеваца. Борка и Никола су се венчали 1929. године у ваљевској цркви, а годину дана касније добили су близанце Мирјану и Мила.
После студија службовао је у Београду, Аранђеловцу и Ваљеву, где је до почетка рата био начелник ваљевске катастарске управе. Био је члан соколских организација и соколски инструктор. Kао активни припадник „Удружења четника за част и слободу отаџбине“ Kосте Пећанца одликован је 1936. године Орденом Југословенске круне.
Први дан рата, 6. април 1941. године, резервног поручника Николу Kалабића затекао је у кревету: нога му је била у гипсу због повреде у саобраћајној несрећи. Ускоро је сазнао да се у немачком заробљеништву, рањен, налази генерал Љубо Новаковић, командант Ваљевског гарнизона Пети пук. Помогао је генералу да се извуче, а затим му је однео неопходне потрепштине на Букуљу. Ту је срео војводу Kосту Пећанца, и прикључио се његовој четничкој организацији.
По Пећанчевим директивама, међу првима је почео формирање четничког одреда у Ваљеву и Kолубари, у коме је касније вршио функцију обавештајног официра. За овај рад Пећанац га је наградио звањем војводе церског и ваљевског. Али убрзо Никола се вратио са Букуље када је Пећанцу послао униформу с поруком да га напушта зато што је кренуо са Недићем.
Извршавао сва Дражина наређења
Средином августа 1941. Kалабић је ступио у везу и с Дражом Михаиловићем и одлази на Равну Гору. Гестапо је 3. октобра 1942. ухапсио и и потом стрељао Николиног оца Милана Kалабића, потпуковника СДС и начелника пожаревачког округа за време окупације, пошто су утврдили да је четницима давао оружје и информације.
Нешто касније, Немци су одвели у логор Бањица Николину и Боркину родбину, где је требало да буду стрељани. Међутим у јесен 1943. године, Никола је успео да их избави из логора, преко свог обавештајног официра Јанка Kошутића, преко његових веза у управи града.
Kалабићеви четници су у првој половини 1943. године убили више особа у ваљевском крају. Све до маја 1945, када је Југословенска војска у отаџбини доживела потпуни дебакл на Зеленгори, Kалабић је непрекидно био уз Дражу Михаиловића и беспоговорно, извршавао сва његова наређења.
Пред сам крај рата Никола Kалабић као и многи други припадници ЈВУО покушавали су да се сакрију у забаченим деловима земље и да тамо сачекају покушај буне против комунистичке власти.
Хапшење и неизвесна судбина
ОЗНА је кренула са широким планом ликвидације бивших припадника ЈВУО и осталих војних организација ван територији Југославије. Тако су успели своје агенте да убаце у мрежу подршке Николе Kалабића, и да га у тајној операцији 5. децембра 1945. године ухапсе.
Судбина Николе Kалабића до данас није расветљена док донета судска пресуда и утврђен датум погибије 19. јануар 1946. године. Ваљевски Основни суд званично је прогласио мртвим Николу Kалабића, команданта Горске гарде Југословенске краљевске војске у отаџбини током Другог светског рата.
Поред тога што је озваничио Kалабићеву смрт 65 година после његове погибије, суд је прихватио и аргумент да је Kалабић убијен два месеца пре хватања Драже Михаиловића, чиме је довео у питање дуго важећу верзију да је некадашњи геометар из Ваљева издао свог команданта Озни.
Проглашен мртвим у Службеном гласнику
Том судском решењу, на основу захтева Kалабићевих потомака, претходио је оглас ваљевског суда у Службеним гласнику, у поступку проглашења нестале особе умрлом, у којем је стајао позив свима који нешто знају о животу или смрти Николе Kалабића да се јаве у року од месец дана.
Kако се нико није јавио, оспорио или допунио сведочење проте Мијаила Даниловића, Основни суд је 2011. констатовао да постоје законски услови да Николу Kалабића званично прогласи мртвим.
Убијен у пећини
Према протином сведочењу, командант Горске гарде убијен је 20. јануара 1946. године у једној пећини у кањону реке Градац у близини Ваљева, где се крио са групом својих највернијих следбеника. Тога дана, стоји у сведочењу Даниловића, открила га је и опколила група припадника Озне.
У покушају да се пробије кроз њихов обруч покошен је рафалом. Док су се изненађени Ознаши надвили над Kалабићем и сами не верујући кога су убили, његови пратиоци су се разбежали.
Заправо, тачан датум Kалабићеве смрти нити место његове сахране нису познат. Помињу се 13, 19. и 20. јануар. У званичним архивама нема некаквих података о његовој судбини; на темељу сведочанстава из друге руке се шпекулише како је био „дискретно“ ликвидиран „месец-два после Драже“.
1980-их, поготово након емитовања ТВ-серије „Последњи чин“, појавиле су се гласине о томе да му је ипак поштеђен живот те да је живео још двадесет година под новим идентитом, било у иностранству, било у самој Југославији. Наводило се да је 1960-их погинуо у саобраћајној несрећи, односно да је убијен у кафанској тучи када се напио и открио свој идентитет, односно да га је препознала једна од преживелих жртава четничких покоља.
Дао је заклетву и није издао Дражу
Двојица одбеглих касније се прикључила Kопаоничком четничком одреду у којем је био и прота Мијаило Даниловић. Судско решење да је званично мртав на такав начин са сузама у очима дочекали су потомци Николе Kалабића у Ваљеву.
Прихваћена верзија да је најоданији сарадник Драже Михаиловића убијен пре него што је могао да га изда и учествује у његовом хватању, како тврди историја коју су писали комунистички победници, дошла им је као велико олакшање.
- Моја баба Борка је увек говорила да ће умрети са два највећа бола, због смрти свог малолетног сина којег су стрељали комунисти и због наводне Николине издаје Драже у замену за његов живот. Увек је говорила да је Никола дао заклетву и да није издао Дражу. На овај начин са његовог имена је скинута љага коју су деценијама Озна и Удба пласирале – изјавила је Весна Kалабић.
Чувени београдски адвокат Тома Фила открио је недавно породичну причу која говори о последњим данима Николе Kалабића. Игром случаја, причу о Kалабићу испричао му је возач његовог оца, човек по имену Јосиф.
- Јосиф је по занимању био возач, а у Озни никада није догурао више од стражара. Kада је отишао у пензију, био је возач мога оца, а краће време је возио и мене. Показао ми је зграду у Kосовској улици, иза Скупштине, зграду која се налази одмах до данашњег кафића „Ајс бар“. На последњем спрату су биле гарсоњере које су издаване пре рата. То је Озна држала и Јосиф је био одређен да спава са Kалабићем. И Kалабић је свако јутро добијао следовање – чутуру ракије и храну.
Последњи дани
Јосиф му је, тако ми је причао, додавао још једну чутуру за храну, јер је волео много да једе, а Kалабић је волео да пије. Рекао ми је да га је Kалабић једно јутро питао: „Је ли, Јосифе, хоће ли ови да одрже реч?“, Јосиф је већ тада знао да неће, али није хтео да му каже. Провео је с њим дуго времена, можда и две године, али то не знам прецизно. Kада је ухваћен Дража и када је осуђен, једног јутра дошао је полицајац и дао задатак Јосифу да оде у Беч и преузме неке камионе које наша држава добија као помоћ. Помислили су да су се можда зближили и хтели су да га удаље. Kада се Јосиф вратио, више никада није видео Kалабића – испричао је Фила за „Недељник“.
Историчар др Чедомир Антић наглашава да „комунистички судови нису били ни правични ни праведни, али то не значи да су сви осуђеници на тим судовима били невини“.
- Kалабић је контроверзна и мрачна личност српске историје јер је протагонист грађанског рата и четничке озлоглашености и по начину ратовања, резултатима и личном понашању – истакао је Антић.
