Четрдесетих година двадесетог века, Београд је великим корацима напредовао и градио се. Свакодневно су ницале нове зграде и зградице које су умногоме одредиле и његов данашњи изглед. Трг на Славији постао је најпрометнији центар престонице у који се уливало седам улица. Скоро један век касније, овај простор између Краља Милана, Београдске и Његошеве улице једна је од најпрометнијих раскрсница у Београду, где се укрштају трамвајски, тролејбуски, аутобуски и аутомобилски саобраћај.
С обзиром на значај овог путног чворишта, велика пажња посвећена је његовом уређењу. Још почетком XX века, осмишљени су многобројни пројекти који су предлагали подизање Опере и Уметничке академије. Тадашње архитекте, али и градоначелник Влада Илић мудро су водили рачуна о свакодневном ширењу Београда и све већем броју становника, те су тако правили нацрте који ће моћи да сачекају и Београд у будућности.
Робна кућа Митић и брат
Један од најбогатијих људи у предратном Београду, Влада Митић, тридесетих година прошлог века купио је плац на Славији, како би ту изградио највећу робну кућу на Балкану. Робна кућа Митић и брат била је позната у целој тадашњој Југославији. Почела је са радом у Нишу, али се развијала и тако постала највећа трговина у Југославији.
Митићева робна кућа била је оличење организованог и напредног предузећа. Једна од најјачих страна њеног пословања било је рационално искоришћавање радне снаге, простора и времена што је директно утицало на снижење цена робе у корист купца.
Изградња Митићеве палате
На углу где се некада налазила кафана „Рудничанин“, на простору од 2200 квадратних метара, почела је да се гради модерна палата трговачке куће Митић. Пројекат за зграду је био у то време савремен и ова зграда је својом архитектуром и унутрашњим уређењем требало да представља атракцију не само за Београђане, него и за странце који би посетили Београд.
План је био да унутрашњост зграде буде опремљена најмодернијим лифтовима, покретним степеницама, инсталацијама и осветљењем. Робна кућа Митић била би богата увозном робом и светским новитетима, тако да би Београђани у њој могли да нађу апсолутно све што им је потребно. Излози радње би се протезали на дужини од 300 метара, а оно по чему би се посебно истицали било би њихово уметничко уређење. Излози у до тада изграђеним робним кућама Митић својом лепотом и укусом нису заостајали за излозима великих продавница у Паризу.
Подизање палате „Митић“ донело би нова радна места, али и још један архитектонски симбол Београда. Нажалост, овај пројекат није се до краја реализовао због почетка Другог светског рата. После рата, комунистичка власт затвара Митића и одузима му сву имовину, укључујући и парцеле на Славији.
Проклетство Митићеве рупе
На овом месту у периоду од 1946. до 1980. године, чак 26 пута је почета изградња различитих зграда. Готово да је невероватно да су све из неког разлога биле неуспешне. Међу последњим пројектима био је онај с почетка деведесетих година, када је управа тадашње „Дафимент банке“ купила овај део Славије како би подигла монументални тржни центар. Након пропасти пројекта, на овом месту је неколико година била депонија.
Почетком XXИ века, када је Славији враћено име, овде је саграђен парк. Због низа неуспелих пројеката изградње на овом месту настала је београдска легенда о „проклетству Митићеве рупе“.
Ина Бореновић
Извор: 011info.com
