Дугогодишња службена употреба је изузетно значајан критеријум при оцењивању успешности дизајна и квалитативних својстава одређеног модела оружја. Да би нека конструкција деценијама била ефикасна и употребљива, потребно је остварити мноштво пројектованих замисли и уједно предвидети специфичност даљег развоја војне технике и стратешких потреба.
Два тешка митраљеза великог калибра у том смислу су прави доајени, али о америчком Броwнингу М2 .50 је подоста писано, док се конкурентски ДСХК 12,7 мм подједнако много користио и још увек употребљава, иако није третиран ни у приближној мери.
Први примерци тридесетих година
Приликом сваке анализе разлога појављивања митраљеза великог калибра, најчешће се помиње како су развој авијације у Првом светском рату и појава ваздухоплова с оклопном заштитом иницирали армијске кругове да од конструктора затраже средство које ће ефикасније послужити у одбрамбене сврхе. Немачки Junkers J.I. био је отпоран на зрна испаљена из тада стандардних митраљеза калибра .30-06 Spr. и .303 British, па је најпре у САД највећи оружарски геније свих времена Џон Мозис Браунинг осмислио концепт који је актуелан до данашњег дана. Командант Америчког експедиционог корпуса у Европи Џон Першинг, тражио је митраљез калибра .50 с почетном брзином од преко 800 метара у секунди, како би се обезбедио већи ефикасни домет, пробојност и оштећења ваздушних циљева, па је фабрика „Winchester“ увећавањем метка .30-06 у сразмери 5:3 понудила нову муницију 12,7×99 мм, а Браунинг представио свој митраљез М1921.
Како се у истом периоду и Немачка сусрела с британским тенковима на Западном фронту и развила противоклопну пушку М1918 у калибру 13,2×92 мм, постало је јасно како ће оружја крупног калибра имати широко поље примене у будућности.
Новоформирана Црвена армија је од 1925. године интензивирала сопствену потрагу за наоружањем које ће се користити ради противавионске и противоклопне борбе. Потентни метак 12,7×108 мм је на први поглед био сличан америчком пандану, а Василиј Дегтјаров је осмислио митраљез назван ДК (Дегтјаров Крупнокалиберниј) на принципу позајмице барутних гасова, ваздушног хлађења и коришЂења измењивог добоша капацитета 30 метака.
Новитет је неким решењима и укупном силуетом подсећао на његов мање познати митраљез ДС-39 у калибру 7,62×54 мм, који је у трупној употреби исказао одређене недостатке и препустио своје место провереном моделу Maxim М1910, те касније врсном СГ-43. Први примерци великокалибарског ДК су тестирани раних тридесетих година, монтирани на оклопна кола, лаке тенкове, као и мања пловила. Пошто је добош представљао проблем у конкретној употреби, Георгиј Шпагин је 1938. године конструисао другачији систем допремања муниције редеником, па је оружје модификовано и у наоружање снага СССР уведено под називом ДШК-38 (Дегтјаров-Шпагин – Крупнокалиберниј -1938).
Модификована варијанта ДШКМ 1938/46
Посматрано из стриктно техничког угла, ово легендарно оружје је базирано на систему позајмице гасова кроз комору и деловањем на клип смештен испод цеви. Принципом дугачког хода клипа везаног за носач затварача, оствариван је поуздан начин аутоматског дејства из такозваног „отвореног положаја“ затварача. Митраљез је опремљен регулатором протока барутних гасова који се подешавао посебним алатом, док је цев била оребрена ради успешнијег хлађења протоком ваздуха. На устима цеви се налазио масивни наставак, пројектован као компензатор одскока и разбијач пламена, иако се ранија варијанта није најбоље показала и касније је редизајнирана у садашњи препознатљив облик који користе и многе антиматеријалне пушке великог калибра новог доба. Цев дугу 1070 мм било је могуће заменити, али то није нарочито једноставан процес као код многих митраљеза опште намене. Допремање муницијом је решено металним реденицима који немају могућност растављања чланака на излазном делу, а атипично за земљу порекла пун реденик се уводи са леве стране оружја, док су испаљене чауре испадале кроз отвор на доњем делу.
Основне команде за манипулацију су крајње једноставне и робусне, засноване на двоструком окидачу за задње стране сандука, као и ручкама које нишанџија придржава приликом усмеравања ка циљу. Запињање је било могуће на два начина, повлачењем масивне полуге лоциране с доње стране или алтернативном методом уметања метка 12,7 мм у сферични отвор и коришћењем њега као својеврсне ручице затварача у задњи положај. Основни нишански систем представљала је тангентална комбинација подешена за даљине од 100 до 3500 метара удаљености до циља, а као додатак је испоручиван специјализовани нишан за противваздушна дејства. Занимљиво је описати постоље конструктора Колесникова са два точка, које је имало масу од чак 123 килограма и садржало трипод који се користио током противавионске борбе. И поред тако тешког и наоко чврстог постоља на точковима, митраљез је услед вибрација при рафалној паљби био прилично нестабилан када се користио против копнених циљева. Оно је након Другог светског рата одбачено, а само оружје модификовано у варијанту ДШКМ 1938/46, која је испоручивана широм света, а копије су прављене у Чехословачкој, Кини, Ирану, Судану и Пакистану.
Каденца до 600 метака у минути
Ипак, употреба у Великом отаџбинском рату је оно што нас првенствено занима приликом анализе досадашњег коришћења. Совјетски војници су свом тешком митраљезу тепали „Душка“ (драга или мила) и верно је послужио широм огромног фронта и током најтежих тренутака ондашње нације. Настао у фази опште индустријализације и спровођења петогодишњих планова, ДШК је испоручиван јединицама на фронту с реденицима капацитета 50 метака и најчешће се користио као противавионско оружје монтиран на троножац, али и на платформама возила и пловила. Снажни метак 12,7×108 мм је обезбеђивао пенетрацију 15 мм оклопа од ваљаног челика на удаљеностима до 500 метара и под повољним углом. Ова муниција је око 10% веће дужине од америчке 12,7×99 мм, али по скоро свим осталим релевантним параметрима је снажнија и са специјализованим противпанцирним зрном се прославила на ратишту. Сматрало се и то уверење се одржава до данашњих дана, како је Browning М2 прецизнији, док совјетски митраљез представља пример једноставности, поузданости и сурове ефикасности на бојном пољу. Око 9.000 примерака ДШК је коришћено на Источном фронту током рата, уз варијанте попут троцевног система монтираног на камионима ГАЗ ради заштите конвоја од авијације, као и верзију која се постављала на торпедне чамце, оклопне возове и Т-40 амфибијска оклопна возила.
Немачки обрушавајући бомбардери Ju-87G Штука и Хеншел Hs-123 су наносили озбиљне губитке совјетским оклопним јединицама, па су челници Црвене армије опремиле своје најтеже тенкове ЈС-2 и самохотке ЈСУ-152 митраљезима ДШК на куполама, ради одбране од авијације, што се касније наставило као корисна пракса после рата, јер су на исти начин били опремљени и тенкови нове генерације СССР Т-54/55, Т-10 и Т-62, све до замене модернијим митраљезом НСВ.
Када је највећи сукоб у историји човечанства минуо, успешни митраљез је ипак унапређен у варијанту под именом ДШК 38/46 или ДСХК-М. Нови модел је добио другачији вишенаменски наставак на крају цеви, модификовани систем „храњења“ муницијом и касније савршенији нишански систем. Преко милион примерака је произведено од 1946. до 1980. године, иако је још од краја Другог светског рата у Совјетском савезу процењено како ће у перспективи ефикаснији бити снажнији митраљез већег калибра КПВ 14,5 мм, који се производио од 1949. године. Но, проверени ДШК је имао шансу да докаже своје квалитете у свим могућим сукобима мањег или већег интензитета и на свим меридијанима наше планете. Осим регуларних војних снага, користиле су га бројне герилске и терористичке организације, дословно против свих циљева који се могу појавити на ратиштима.
Поучени искуством црвеноармејаца и совјетских партизана, корисници новог доба су спознали у којој мери је ово средство ефикасно и адаптибилно потребама савременог ратовања. Примера ради, ДШК се изврсно показао током Другог светског рата и за потребе препадних дејстава на железничке композиције, камионске конвоје, авионе на стајанкама, центре везе, станице за напајање горивом и логорска места борбеног персонала. Помоћу коњске вуче или расклопљеног на товарним грлима, борци Црвене армије су их у потаји допремали на предвиђени положај и брзом паљбом (каденца до 600 метака у минути) остваривали застрашујући ефекат, удаљивши се од опасности пре него што би противник успео да се организује.
Ново доба се карактерише масовном употребом теренских моторних возила, па су у другој половини прошлог века групације као што су ПЛО, ИРА, Фронт Полисарио, авганистански муџахедини и остале сродне групације спознале вишенаменску корисну употребу пикап аутомобила и камионета, на чијем задњем делу је монтиран ДШК митраљез. На свим ратним жариштима нашег времена у Азији, Балкану, Латинској Америци, Африци и „проблематичним“ зонама бившег СССР управо ово оружје је на возилима са 4×4 погоном била убитачна комбинација за брза дејства, која су наносила велике губитке и још већи психолошки ефекат на непријатеља, уз врло мале основне трошкове у смислу утрошка муниције или сопствених губитака.
„Честита старина“
С друге стране, ратну славу конструкције Дегтјарева и Шпагина доказала је и војска покрета Вијет Мин предвођена легендарним генералом Ђапом 1954. године, током битке код Диен Биен Фуа против француских колонијалних снага. Око стотину ДСХК митраљеза је (уз 80 снажнијих ПА топова 37 мм) напросто масакрирало француску авијацију, која је допремала залихе и логистички потпомагала опседнуте земљаке на тој локацији. Барата се подацима о чак 62 оборене и 180 оштећених летилица током дејстава у трајану од седам недеља. На истом подручју, током каснијих дејстава против Американаца, регуларна војска Северног Вијетнама и Вијетконг герилци су у џунглама јужног дела земље, Камбоџи и Лаосу, лоцирали мноштво примерака овог тешког оружја и сматра се како су управо њиме оборили претежни део од 5500 хеликоптера и 2000 других летилица америчких снага. Доста штете је нането и оклопним транспортерима, па је то разлог обавезној провери отпорности оклопне заштите возила М2 Бредли и Страјкер, односно хеликоптера Апач, на дејство зрна испаљених из оружја ДШК и КПВ.
Иронијом судбине, ова „честита старина“ је нанео доста штете и армији земље у којој је настао, пошто су авганистански муџахедини вешто користили заплењене примерке дејствујући из пећина и планинских заклона. Осамнаест примерака је из Либије испоручено ИРА, а они су њима 1988. године оборили британски Лyнкс хеликоптер, који је задобио 15 погодака. Пет година касније, ИРА је користећи два ДШК и три стандардна митраљеза средњег калибра напала хелиодром на ком се налазио један хеликоптер Пума и четири Лyнк летелице, тако што је на пет возила био монтиран по митраљез. Догађај је касније назван „Борба код Њури пута“, али је завршена оштећењем две летелице и корисном поуком Британцима да додатним оклопом ојачају своје хеликоптере. Камионети наоружани овим тешким митраљезима, бестрзајним топовима и противоклопним ракетама имали су запажену улогу и током сукоба у Могадишу, а последњи извештаји говоре како је чак 466 ДсШК коришћено током рата у Сомалији.
Снимци с лица места сведоче о присутности поуздане „Душке“ на узаврелом терену Чада, Авганистана, Сирије, Либије, Ирака, Источне Украјине и мноштву земаља где се борци Исламске државе сукобљавају с међународним антитерористичким снагама. У Сирији милитантна групација „ЈаyШ ал-Ислам“ је користила неколико антиматеријалних пушака базираних на склопу ДШК митраљеза, а једна врло необична конструкција је документована и у ширем подручју Донбаса.
На нашем подручју, извесна количина је испоручена снагама НОВЈ поткрај 1944. године и корићтена је на Сремском фронту, док је неупоредиво већи број стигао када је за потребе југословенске послератне војске набављан тенк Т55 у СССР. Ово оружје је опстало у активној употреби чак осамдесет година, уз незнатне модификације и захваљујући тако дугом стажу и исказаним квалитетима – треба устати и одати му дужно поштовање сваки пут када се помене.
