Прва званична утакмица фудбалских репрезентација Србије и Црне Горе привлачи велику пажњу јавности у региону.
Из УЕФА је она окарактерисана као „утакмица високог ризика“, што је подстакло младу политичарку из Црне Горе Милицу Томашевић, секретара Извршног одбора Нове српске демократије, да колумну посвети поменутој утакмици.
„Сутрашњи дан, када се игра утакмица репрезентација два братска народа – Црне Горе и Србије, за Подгорицу би требао да представља празник фудбала. Уместо тога, суочавамо се са појмом „утакмице високог ризика“. Зашто „високог“ ризика? Зашто „ризика“ уопште? И на концу, ризика од чега? Прво, ако имамо у виду сад већ чувену „поделу карата подобнима“ односно недоступност улазница за „неподобне“, због чега постоји бојазан да се било шта ружно може догодити на трибинама међу истомишљеницима?“
Томашевић истиче да делови црногорског режима покушавају да створе вештачку тензију пред утакмицу, а све у служби „агресивне пропаганде против српског народа“.
„Подгорицом увелико кружи шаљива опаска – да је Србима у Црној Гори лакше доћи до карата за меч Јужна Кореја – Уругвај, него Црна Гора и Србија. Остаје нам, дакле, да претпоставимо да режим види високи ризик у могућности да присутнима прораде емоције током слушања химне „Боже, правде“, што и није толико нереално, ако имамо у виду да су се многи од оних који ће присуствовати мечу, не тако давно заклињали у српски грб и химну Србије. Док партијске понуде нису урадиле своје… Друго, рационалан човјек се мора запитати – због чега се инсистира на подели карата односно из којег разлога су 44 активиста ДПС-а добили по стотину улазница за задатком да их поделе „најватренијим“ навијачима црногорске репрезентације? Да ли се то режим боји, да би пуштањем свих карата у продају, дошло до својеврсне подгоричке скупштине под Горицом? Да бисмо нешто разумели морамо видети одакле то потиче и чему служи.
Очигледно је да овакве и сличне синтагме потичу из намера дјелова режима да створе вештачку тензију пред сутрашњи меч. И још је очигледније, да је подизање тензија пред меч у служби агресивне пропаганде против српског народа, која ова јесени хвата велики залет.“
Као позитиван пример, Милица Томашевић истиче недавни догађај када су млади кошаркаши Црне Горе бодрили српске кошаркаше у финалу Европског првенства.
„Да ли сте некада чули да се меч између репрезентација Чешке и Словачке (некад јединствене Чехословачке) називао утакмицом високог ризика, или у било којем сличном примеру?
Но, није неопходно тражити примере у упоредном искуству, довољно је да се сетимо сцена са финала Европског првенства за младе кошаркаше, када су млади кошаркаши Србије успех прославили прво са онима који су најватреније навијали за њих – младим кошаркашима Црне Горе. То је стварност односа између народа. Прича о утакмици високог ризика је стварност коју само они оптерећни мржњом, желе да наметну. Или су и сами свесни своје србофобије, па меч и посматрају на овај начин. Ако је то са њима случај, са нама није.
С обзиром на то да сваки навијач мора приложити идентификациони документ при уласку на стадион, можда би било једноставније да су активистима режимских партија који одређују коме ће дати улазницу, поделили по један спреј са избора, па да се очитавањем на улазу зна и ко је „сигуран глас“. А можда не би било лоше за сваки случај, да све оне Србе који су учествовали у оснивању „Варвара“ и који су данас саставни део ове навијачке групе, режим приведе, да им се не омакне навијање за Србију?“
Томашевић се пита и зашто председник ФС Црне Горе Дејан Савићевић ћути.
„Историја спортских мечева и трофеја репрезентације заједничке државе веома је садржајна и богата. А број оних који су бранили боје заједничке репрезентације – огроман. Један од њих је данашњи председник Фудбалског савеза Црне Горе, Дејан Савићевић, који је због својих фудбалских вештина, назван геније, и који је на терену прославио српски и црногорски фудбал. Он данас на све ово – ћути. За разлику од њега, стадион у Београду, није ћутао када је Савићевић изашао на терен на недавном мечу Црвена Звезда – Наполи. Аплаудирао му је. То је путоказ и мера наших односа. Ми нисмо комшије, ми смо браћа, ми смо сестре.
Црна Гора и Србија – то је једна фамилија.“
