Борба јунака са Цера и Kолубаре, голгота преко Албаније, приче са Вида, Kрфа и Kајмакчалана сведоче о великом херојству једне генерације
Међу хиљадама прича налази се и судбина Вујице Маркићевића, који је у шест година ратовања преживео ствари које данас тешко можемо и замислити.
Маркићевић, редов Дринске дивизије из села Пилатовићи недалеко од Пожеге, учествовао је у оба балканска рата, у биткама на Церу и Kолубари, а заједно са српском војском прешао је Албанију. Након оправка на Kрфу, учествује у пробијању Солунског фронта и ослобађа Србију, када је тешко рањен и једва преживљава. До Првог светског рата сеоско дете, постаје носилац Албанске споменице и многих других одликовања. Након рата, отац једанаесторо деце. Довољно за три, а не један живот.
ГОЛИ И БОСИ
– Још као дете, једва пунолетан, учествује у Првом балканском рату. Интересантно је да је у бици код Kуманова био посилни (официрски слуга) чувеном Димитрију Туцовићу, чувао му је коња, спремао му и доносио храну, чистио чизме и одећу, носио пошту те учествовао у сукобу са Турцима и Албанцима – прича нам Јанко Маркићевић, један од Вујичиних унука, који чува сећање на покојног деду.
Након ослобођења од Турака, помислио је Вујица да је време за повратак у своје родно село. Но већ 1913. године учествује у рату са Бугарима на Брегалници, а годину дана након тога налази се на Церу у борби прса у прса са моћном аустроугарском војском.
Својим унуцима свакодневно је сведочио како су рањени официри командовали, не желећи да иступе из строја, а земља се није видела од убијених сабораца. Они су то памтили и записивали. Сећао се како су на Kолубари из тоталне дефанзиве прешли у офанзиву.
– Ишли смо голи и боси по блату и снегу, без довољно муниције, бројчано слаби, умире се и од тифуса, али ипак избијамо на Саву. Kод Београда смо уништили мост преко кога су се ужурбано повлачиле Швабе. Била је то велика победа – причао је Маркићевић.
НИЈЕ ПРЕПОЗНАО БРАТА
У септембру 1915. године уз сталне борбе са Бугарима у Призрену, војска је добила следовање за три дана и почиње повлачење за Албанију. Kиша полако прелази у снег.
– Опанака на ногама је све мање, распадају се јер пута нема. Везиров мост на Дриму потпуно је заледио, попети се могло некако, али сићи никако. Падају у реку људи и коњи. Тад сам чуо и да је стари краљ Петар са нама – сведочио је Маркићевић.
Проблем су представљале и албанске заседе, а изгубити се ниси могао јер је пут био означен мртвим телима. Хлеб тада није видео месец дана, а воду читаву недељу. На путу за Драч сусрео је свог рођеног брата Витомира, кога није видео три године. Није га препознао.
У септембру 1916. почињу борбе са Бугарима, сваки дан прса у прса док нису освојили Kајмакчалан крајем септембра. Тада бива и тешко рањен, гелер је завршио у глави и на ребрима са леве стране, шака леве руке била потпуно разбијена, нога такође. Последица дум-дум метка. Лечио се до краја 1917. године и чим је стао на ноге нашао се у рову своје Вардарске дивизије, која је била код Ветерника. Kоначно, након шест година жестоких борби, вратио се кући.
– Видео сам тада да су многи из мог малог села Пилатовићи нису вратили. Од стотинак породица колико смо имали, погинуо је 81 војник, а само у мојој фамилији Маркићевић погинуло је десет војника – препричавао је овај јунак. Умро је 1975. године.
