Ја сам иначе оптимистична особа. Верујем да се све може решити и да не треба драмити без потребе. Управо зато морам да кажем да је модерно родитељство у озбиљном проблему, а надам се да ћете слушати, али веома пажљиво…
Радила сам са ђецом широм свијета, а у задње двије деценије све чешће се сусрећем са коментарима родитеља, који баш као и ја сматрају да постоје огромни проблеми. А ево који су то највећи. Почели смо се плашити своје ђеце. Kада ујутру правимо доручак и гријемо млијеко за ђецу, ако кажу да желе другачији прељев или било шта што би им више одговарало, почнемо паничарити и мијењати све по њиховој жељи, само како би им удовољили. Грешка!
Kо је у тој причи родитељ, зашто све мора бити по њиховом? Нико не каже да треба константно да наређујете, али не треба ни себи да стварате додатно оптерећење, тако што ћете им све удовољавати. Запитајте се какву им лекцију на тај начин шаљете. Да ће добити све што пожеле, ако пожеле. Хоће ли?
Kада се деца лоше понашају, родитељи су често склони да то припишу оној “тако сва деца раде”. Верујте, није тако. Деца су у стању да ураде много више од очекиваног, било да се ради о манирима, поштовању према старијима, самоконтроли и великодушности. Мислите да деца не знају да седе пристојно у ресторану за вечером? Или да не знају за собом да склоне и почисте? То је глупост, јер једини разлог зашто мислите да то не знају и не могу је тај што им нисте никада дали прилику да науче. Подигните лествицу очекивања и видећете шта су све у стању да савладају.
Изгубили смо осећај да и други учествују у процесу одгајања наше деце. Раније су то били и наставници, возачи бусева, пријатељи, други родитељи деце са којом се наша деца друже. А онда се ођедном десило да се унервозимо сваки пут када неко други каже нешто о нашој деци, јер побогу ко су они да нама говоре како ће се они понашати. Ипак су то наша деца. Подржавамо само оне који подржавају наш начин одгајања, иако он уопште не мора да буде исправан. Превише својатамо децу и имамо ексклузивно право да само ми утичемо на њихов раст и развој.
Сјајно је то што имамо сва могућа технолошка достигнућа која нам олакшавају свакодневицу. Можемо да наручимо храну и намирнице онда када се уморне вратимо са посла, да притиском на дугме угрејемо готово јело. Да проверимо стање на банковном рачуну једним кликом. Све је то импресивно, али то такође има своје мане. Деца треба да се уче стрпљењу, а у окружењу у којем је све доступно одмах то је готово немогуће. Ако буду мислили да се храна спрема за три минуте они неће никада пожелети да науче да кувају ни схватити која је разлика између припремљене хране у коју се уложило време и труд, од оне која дође готова. Зато ви као родитељи треба да им објасните које су предности пречица у животу. Kако оних технолошких, тако и оних које се користе свакодневно у животу.
Објасните им и које су предности чекања и стрпљења
Ођедном све ваше потребе нису примарне, што је делимично и очекивано. Међутим, нису више ни на другом мјесту, а једино што знате јесте да су деца на првом мјесту. Залажем се за то да деца буду на првом мјесту, али без да апсолутно занемарите себе. Тако често се дешава да маме устају сто пута из кревета како би испуниле прохтеве своје деце. Kао и очеви. Не постоји ништа лоше у речи НЕ понекад. Постоје једноставно ситуације у којима је сасвим оправдано рећи не и објаснити деци зашто то радите. Без обзира колико желите да удовољите деци, треба да знате да је сасвим ок да удовољите и себи.
Бојим се да, уколико не почнемо да радимо на исправљању ових неколико грешака, будућност би нам могла показати праве последице. Деца ће одрасти у себичне, нестрпљиве и некултурне одрасле особе. Неће то бити њихова грешка, већ наша. Зато молим вас родитељи широм света, борите се више. Дајте себе мање. Допустите деци да се развијају и припремите их на то да треба да буду успешни у стварном свету који сте ви створили за њих, али их морате пустити да науче сами, пише “ Huffington Post “…
