Мој комша Зоки данас је на дну. Иза њега не стоји нико осим његове части.
Њихов Брајан данас је дно. Иза њега стоји све осим части.
Зоки је жртва транзиције. Ратовао је и ’91 и ’99-те и не мрзи своју земљу.
Брајан није жртва, Новосађани су његове жртве. Није ратовао никада, али пљује по онима који јесу и по земљи која му је дала све.
Наизглед, немају везе. А, имају.
Зоки је благо пјан гурао бицикл. Наишао на ревносног полицајца. Једна казна, друга, трећа и ето ти 108 хиљада. Толико заради за пола године – суд, извршење, упут на Клису.
Зоки није блокирао труднице, децу, пензионере. Није газио неистомишљенике. Није бакљом нападао урбанисте. Није никоме желео вешање на врбу. Није разбијао ничије просторије.
Брајан јесте.
Брајан је угледни активиста, a Зоки није.
Зоки ће робијати, а Брајан неће.
Јел ово држава по мери усташе Брајана, а не ветерана Зокија? Ако нема закона за њега, онда рачунам да га нема ни за нас остале.
Пише: Томо Ловрековић