Отворено писмо предсједнику Републике Србије Александру Вучићу
Предсједниче, немојте нас заборавити
Предсједниче, знам да сте прогласили ванредно стање и да не знате гђе вам је глава. Знам да ви, по логици ствари, имате највећу одговорност за све грађане Србије. Знам да се суочавате са свакодневним притисцима, пријетњама, критикама – шта год да урадите. Али, ту сте гђе сте и на вама је да покажете надљудске напоре у борби са овим ђавољим невидљвим непријатељем који нас физички, а још више, чини се, психички паралише из минута у минут.
Ако се питате зашто пишем одавде из Подгорице баш вама као предсједнику Србије, рећи ћу вам и то. Васпитаван сам у духу једне родитељске животне лекције која гласи: Срби и Црногорци нису братски народ, а још мање комшије. Ми смо један ИСТИ народ који раздваја само једна административна црта, а спаја нас исти језик, иста култура, иста традиција, иста борба, исто страдање, исте навике, исте мане, исто нестрпљење, исти Храм Светог Саве, исти Манастир Острог, исти Дунав, иста Морача, исто.. ма знате већ све. Други разлог је тај што Мила Ђукановића не доживљавам као свог предсједника, нити ћу.
Због свега наведеног вам нећу одузети пуно времена. Предсједниче, нама у Црној Гори треба ваша помоћ, а кад кажем ваша, мислим на Србију, јер сте ви пар екселанс први представник народа Србије. Kорона вирус се увукао под нашу кожу, пријетећи да угрози наше животе, док је, с друге стране, економија већ угрожена. Хиљаде младих људи су због ванредних мјера остале без те проклете дневнице од које живе, али о томе нико овђе не мисли. Редови у продавницама се повећавају из метра у метар, из сата у сат, тиме стварајући додатну панику.
Званична Црна Гора, искрен да будем, показује одређене напоре, премда показује и нефункционалност, али и неспремност у овој (животној) борби. Истовремено, не желе да признају да ми заправо и немамо робне резерве, те да нисмо самодовољна земља попут Србије. Предсједниче, ми ништа не производимо, ми немамо ниједну озбиљну фабрику, ми, по свему судећи, немамо залихе хране, а још мање љекова. Ми смо, ријечју: Угрожени.
Наши “пријатељи“ из НАТО савеза нам не помажу, осим кад треба да се поведе нека хајка на наш народ или нашу Цркву. “Пријатељи“ из Европске уније су очито заборавили да смо ми “Балкански тигар“ који је најближе дотрчао до њихових врата – врата која никако да отворе. Русија, руку на срце, откако смо ушли у војни савез који нас је бомбардовао прије двадесетак година, нема ни обавезу, а ни жељу да нам помогне. Остала нам је само ваша и наша Србија.
Ваша јучерашња изјава да ће Србија све залихе хране и других роба прослиједити земљама региона, укључујући и Црну Гору, одушевила је наш народ. Данас је, случајно или не, кроз Подгорицу пројездио конвој камиона српских регистарских ознака који су допремили десетине тона брашна. И да, сасвим је неважно да ли смо то брашно морали да платимо или не, из само једног разлога: Друге земље нам не дају њихову робу чак ни да платимо, већ их љубоморно чувају у својим залихама.
Да не дужим, иако бих књигу могао написати у овом налету помијешаних осјећања: Предсједниче, знам да имате пуно право да будете љути на званични режим у Подгорици, до те мјере да им се потпуним затварањем граница осветите за све оно што раде српском народу, али и Србији већ деценијама. Ту посебно мислим на њихову “љубав“ према Црној Гори која се последњих двадесет година демонстрира априорно мржњом према Србији.
Ипак, знам да то нећете урадити, као што нисте ни до сад. Зато, тражио Ђукановићев режим помоћ Србије – у прехрамбеним намирницама, у љековима, у љекарима, опреми или не – свакако нам шаљите помоћ и молим вас, немојте нас заборавити. Нек ова тешка и мучна ситуација више него икад уједини и увеже наш народ у заједништву и слози, баш као што нас је ујединила страдалничка битка на Мојковцу 1916. године, уз напомену да смо тада знали и виђели са ким се боримо, а данас нити знамо, нити видимо.
Знам да нас ви нећете оставити, а ни заборавити, јер су Црна Гора и Србија – како су пјевала грла црногорских Срба недељама уназад – једна фамилија.
Нек су вјечне Србија и Црна Гора, два ока исте главе. И да не заборавим: Не дамо светиње!
Пише: Мр Владислав Дајковић
Опозициони активиста из Црне Горе и политиколог
Подгорица, 18.03.2020.
