„Није Бог створио пакао, ми га стварамо“
Када причамо о страственим личностима, свестраним, вишедимезионалним и харизматичним особинама које поседује писац, успешан сликар, и по професији стоматолог, причамо о Острошком монаху Арсенију Јованонићу.
Монах Арсеније је ментор многима, начин на који користи психологију и филозофију у својим духовним проповедима помаже душевно „изгубљеним“ људима који слепо верују овом православном учитељу и проповеднику.
Његове исповести су искрене и моћне, али он држи свој духовни проповед на јако специфичан и поучан начин. Монах Арсеније се исповеда пред присутним аудоторијумом, што чини његова осећања и мисли доступачнија просечном човеку и самим тим повезује људе.
У једном свом интервјуу је недавно поделио своје забринутости о проблему који се шири као вирус. Проблем за који толико људи тврди да им уништава животе, Монах Арсеније зна због чега тачно ова вирусна епидемија не престаје. У питању је депресија.
– Зашто су на Западу људи предебели? Зато јер им је душа бескрајно гладна, а тело им је сито. Они једу да утоле глад, не физичку, већ духовну, а она не може да се утоли храном у фаст фуду – изјавио је.
Према речима оца Арсенија, узрок ове болест је недостатак љубави.
– Нема љубави. Друштво одвлачи родитеље ван куће, преоптерећени су, немају времена за децу. Васпитавани смо без љубави. Зато имамо епидемију психичких болести. Од лакших, попут анксиозности, страхова и депресије, па до најтежих стања. То све потиче од уништавање жене која губи два своја најмоћнија оружја: женственост и љупкост. Изгубивши контакт са Богом и оним што јој је Богом дано такмичи се са мушкарцем. Деца одрастају у том амбијенту и када мајке изгубе своју црту жене, онда и девојчице, њихове ћерке, постају још горе. Мушка деца почињу да мрзе мајке које их нису васпитале да воле женски род и то ствара амбијент насиља у којима мушкарци малтретирају жене и децу. Губи се свака мера – каже отац Арсеније.
– На Правном факултету у Подгорици редовно је одржавана трибина која је затворена после мог предавања на којем сам говорио о наркоманији и рокенролу. Рекао сам да нам је омладина зомбирана, надрогирана. То се некима није допало. Зашто? Зато што је омладина најздравији део друштва. Човек средњих година је уцењен послом, децом. Омладина је растерећена и може да покрене промене. Систем то зна и не жели да се истина чује. Сећам се мог времена. Вође највећих рокенрол бендова биле су изманипулисане од система.Мислили су да су борци, неки бунтовници, уствари, систем је преко њих контролисао омладину. Дођу клинци на концерт, издувају се, измитингују, кажу: “Како нам је добро у овом меком комунизму”, и не буне се. Онда им још убаце дрогу и заврше посао – додао је.
– Ми и не знамо шта је то православље. Чак и многи наши свештеници не знају којом силом располаже православље. Дође им млад човек са проблемима, они га пошаљу на психијатрију. Не знају да је молитва та која има силу исцељења. Тога и неки у Цркви нису свесни. Када код мене дође неки млад човек са проблемима, молитва је врховна терапија. Ми имамо физиолошки и духовни имунитет. Духовни имунитет брани нас од демонских сила, као што нас физиолошки брани од вируса. Молитва избацује зло и припрема нас за врховни сусрет када срце престане да нам куца, када се наш дух, душа и личност спремају за ново рођење. Молитва мења законитости времена и законитости физике. Успорава старење. Пустињаци су живели по 100-120 година. Молитва је најбољи ботокс – објашњава отац Арсеније.
У данашњем времену, православна црква и свештеници у њој морају да имају спремније одговоре на многобројна питања и мука младих. Постоје млади, „урбани“ свештеници којима је лакше да комуницирају са омладином и да им објасне да је молитва најбољи ботокс.
– Мораш да знаш о култури, уметности, музици, науци, да саговорник види да ти знаш кроз шта он пролази. Недовољно је само да причаш како је Христос васкрсао – појашњава монах Арсеније.
Љубав је лек за све
– Љубав се, нажалост, све више поистовећује са похотом. Љубав је када волимо човека онаквог какав јесте и не трудимо се да га мењамо. Љубав је жртва. У љубави највише треба да тражимо од себе, не од другог. Треба више да размишљамо како се односимо према вољеној особи и онда ће она исто тако да се односи према нама. То је узајамно и са вољеном особом и са децом и са родитељима, пријатељима. А, дешава се супротно. Тражимо за себе, не дајемо, приговарамо ономе поред нас да нам не даје оно што мислимо да нам припада и долази до разлаза. Ако знамо да је и Христос између двоје људи који се воле, онда је љубав, по мом мишљењум потпуна – поручује отац Арсеније.
Сами стварамо пакао. Није Бог створио пакао, ми га стварамо.
Аутодеструктивним животом, злим помислима и делима уништавамо душу, срце, ум који суочавање са божанском, нестварном светлошћу после смрти доживљавају као мучење и пакао. Као што се болестан човек склања од сунца, тако и болесној души смета и мучи је светлост божанске љубави са којом се суочава после смрти тела – каже отац Арсеније.
