Иако не желите да будете наша браћа, Монтенегрини, ипак ћу вас у овом тексту називати браћом. Не само због тога што је у питању историјска и свака друга чињеница, већ и због тога да се ви и ваши савезници нервирате.
Драга браћо разбраћена, када се осврнете 13 година уназад (срећан вам баксуз), шта видите? Да ли више видите или више не видите, јер сте све пократили, разбацали и посекли? Иза те дуге историје не стоји готово ништа ваше. Не може НАТО бити део ваше историје у добром смислу ако вас је претходно убијао. Они су вас убијали, Хрвати су вас мрзели, свет вас је распињао на сваки крст који је у Црној Гори нашао.
На вас су падале бомбе, тукле су вас санкције, срамотили су вас светски моћници и питам вас, у име онога што тврдите да нисте, али због чега још увек дрхтите – шта је данас другачије? Јесте ли бољи, европскији, господственији? Живите ли боље? Је ли вам море топлије? Можете ли своје мајке и очеве погледати у очи? Имате ли рода ван оног ког се одрекосте?
Себи гасите кандила, ућуткујете литургије, прекрајате државу, признајете Косово. Хоћете да рушите цркве, мењате личне карте, да замените страну у историји. Желите да будете оно што нисте и не можете бити, а пљујете на оно што сте и шот једино можете бити. Измишљате религије, државе, пријатеље, а знате да ће се све то једног дана срушити у ваше море и да ћете у том полому пливати.
Чините себи оно што би вам чиниле те велике силе да сте ви, браћо Монтенегрини, остали Црногорци, читајте Срби. Браћо разбраћена, развраћена и завраћена, ако већ трпите те последице, што не остадосте своји – исто би вам било као и сад, а можда и боље.
Могли смо трпети заједно. Нама не би било жао да трпимо са вама. Не би Његош сад проливао сузе у оном затвору на Ловћену, нити бисте слике својих предака окретали ка зиду да их не гледате.
Срби су опстајали само уједињени, а ви се разједињујете. Шта мислите да ће вам тако нешто донети?
„А могли смо трпети заједно“, рефрен је ове наше историјске тужбалице. Сада тврдите да плачете само од смеха, али Меша је рекао да ће, кад смех утихне, остати само сузе.
Ипак, знате шта – радујте се ономе што чините док имате времена. Неће проћи много док се не вратите себи и почнете да окрећете оне слике како треба, али биће касно. На сликама ће бити Столтенберзи, Солане, Тачији, Харадинаји, Клинтони, Бушови и остали. Њима не можете палити кандила и свеће, већ ће вас волети само ако запалите своју државу њима у част. Можда вам и помогну, Бог вам помогао.
Кад вас стисне мука као резултат мењања страна и преласка на губитничку страну историје, сетите се ненаписане песме и њеног рефрена – „могли смо трпети заједно“. На нас тада не рачунајте, јер ми сад трпимо сами, што и вас чека, Бог вас отрпео, браћо разбраћена.
Милан Ружић
