Познати немачки политиколог и недавни гост Београда Александар Рар у свом најновијем тексту под насловом „11. септембар и пораз Запада” констатује да се после одласка из Авганистана НАТО приближио свом историјском крају. Јер, коме је потребна добро наоружана војна алијанса коју су разбуцали локални исламисти? А можда тај НАТО више и не постоји, само о томе Столтенберга још нису обавестили, нагађамо после шамара у вези с нуклеарним подморницама, који су Џо, Борис и „онај момак одоздо”, онако успут, распалили Француској.
„Чак и председник САД, који је планирао крсташки поход Запада против светских диктатора, сада говори о окончању мешања Запада у унутрашње ствари других држава. Политика смењивања режима је завршена”, констатује Рар и закључује да свет пролази кроз дубоке промене попут оних после распада СССР-а и да Блиски исток, Централна Азија и сав исламски свет прелазе у сарадњу и под утицај Кине и Русије, док су САД заувек изгубиле и наду у униполарни свет.
Рара би требало подсетити да америчке авантуре на Блиском истоку и у Централној Азији нису биле праћене онаквим јединством савезника као она 1999. на Балкану, јер огромни НАТО је већ ту, самим тим што није однео победу, у ствари доживео пораз. А његово присуство није добило форму окупације, него резолуција СБ УН, коју НАТО није у потпуности испунио.
Чули смо ових дана да Кина захтева да се истраже ратни злочини које су САД и њихови савезници починили током 20 година окупације Авганистана (сам Авганистан је још нејак да такав захтев довољно гласно изговори). А САД се до краја године повлаче и из Ирака. Русија је Сирију заштитила од претње рушилачком америчком агресијом, а ових дана је уложила вето на продужење мандата мисије УН у Либији, због њених злоупотреба од стране Запада. Количина ужаса и злочина које је Запад посејао у овим земљама готово је бесконачна. Ипак, реално је очекивати да ће све самосталнији исламски свет, оснажен сарадњом с Русијом и Кином, те дубоке ране успети да зацели, што се видело и на самиту ШОС ових дана.
Те ужасне авантуре су започете и биле увежбаване на Балкану. Овде је оснажен вехабијски тероризам, рођен за борбу против Русије у Авганистану, овде су своја прва искуства стицали Бин Ладен и Ал Каида, уз подршку хитлеровско-усташких исламиста, овде је створена нарко-мафија за продају авганистанског хероина и људских органа, лоше скривена иза кулиса „независног Косова”, овде су и други чинили злочине, али увек уз подршку западних служби, а све те европске ужасе је у одговарајући пропагандни наратив заодевао скупи криминално-пропагандни орган НАТО-а, подметнут у систем УН, звани Хашки трибунал.
Ако НАТО већ одлази из Авганистана и са Блиског истока, ако више нема ни Бин Ладена ни хероина, ни претензија да се мењају режими, да ли су потребни икоме НАТО на Балкану, Хашки трибунал, Куртијева „влада” и Инцков „закон”? Мислим да не требају ни самим државама НАТО-а. Имамо сада „Отворени Балкан” и добро се међу собом разумемо, умемо да се дружимо, а ако нам затреба помоћ, затражићемо је од моралних држава, Русије и Кине. Нисмо ми гори од талибана!
Историјска правда је кренула да брише последице унилатерализма. Овде на Балкану их још има превише. Маштовити планови западних амбасадора, са којима нас је недавно упознао Саша Јанковић, и именовање Габријела Ескобара (за којим су власти СРЈ својевремено расписале међународну потерницу) не миришу баш најбоље и подсетили су ме на стреле упорно упућиване према Слободану Милошевићу (судар у подвожњаку, бомбардовање резиденције, дроперидол као окидач за инфаркт), и на низ политичких убистава у то време. Међутим, уверени смо да је то време неповратно прошло, да нико у НАТО-у не помишља да га врати, али ни да би независна Србија, ни друге моралне државе, то могле дозволити. Оно што нам треба је да се и на Балкану убрза брисање последица унилатерализма.
У том процесу ни ЕУ не би требало да заостаје, због себе. А иначе, све више очију са Балкана окретаће се примерима Норвешке, Исланда, Швајцарске, Белорусије…
Морална је она држава која ради на добробит свих својих грађана и поштује међународно право, а неморална је она која ради у интересу најбогатијих и силом намеће своја „правила”.
Моралне државе се труде да усаврше своју стварну унутрашњу демократију, а неморалне настоје да своју лажну и корумпирану веома бучно другима силом намећу. За разлику од времена наше голготе, данашњим светом доминирају моралне државе, које су све наши пријатељи. Верујемо, а и трудићемо се, заједно с нашим пријатељима, да и оне друге то постану.
