Тешко је рећи колико ће кандидатура Саифа ел Ислама Гадафија за новог председника Либије моћи да поврати стабилност у земљи подељеној грађанским ратом још од 2011, иако га они који га подржавају промовишу као особу која може да врати мир у ту земљу.
Сигурно је да његово име снажно звучи у Либији, али за почетак његова кандидатура за председника мора да буде прихваћена. Његова кандидатура није ни неочекивана, нити изненађујућа, наводи новинар и бивши српски амбасадор у Египту Драган Бисенић. Кандидатуру је Гадафи готово отворено најавио јула ове године у интервјуу Нујорк тајмсу, када је, после дуго времена, одлучио да говори за медије.
У самој Либији, о његовом повратку на политичку сцену говори се још откако је ослобођен из затвора у јужном либијском граду Зинтану 2017. Годину дана касније његов повратак у политику најавила је прогадафијевска партија Народни фронт Либије.
Колико је Гадафијев син још увек значајан политички фактор
Колико Саиф још увек представља значајан политички фактор који би могао да постигне успех на таласу носталгије за временима економског благостања и сигурности које је владало у доба његовог оца, тешко је рећи, сматра Бисенић.
„Саиф ел Ислам Гадафи је десет година одсутан из политичког живота и из јавности. У неким својим изјавама он говори вероватно и сам свестан тих ограничења – говори да са људима треба лагано успостављати контакт, односно да то треба постепено да иде. Његова амбиција је да обнови Зелени покрет свог оца – организацију која је стајала иза Гадафијеве власти. Несумњиво да постоје услови који у садашњој Либији могу да произведу снажну носталгију и веровање да Гадафијев син може да доведе до поновног уједињења и просперитета. Саиф ел Ислам Гадафи сигурно на то и игра“, објашњава он.
Ипак, сазнања о томе какве су Саифове шансе на изборима, лимитирана су. Једно истраживање јавног мнења, иначе права реткост у Либији, показује да он ужива 58 одсто подршке у једном од либијских региона. То показује да је његово име веома звучно, додаје саговорник Спутњика.
„На другој страни, постоје и међународни актери који су укључени у либијску кризу и за које се верује да би могли да подрже кандидатуру Саифа ел Гадафија. Она би у том смислу била много уверљивија и снажнија. Ту се, пре свега, мисли на суседни Египат и на Уједињене Арапске Емирате, који се налазе на истој политичкој страни са њим“, констатује Бисенић.
У трци за председника, по свему судећи, учествоваће и фелдмаршал Халифа ел Хафтар, који управља истоком земље, као и председник Владе националног јединства са седиштем у Триполију, Абдулхамид Дбеибах. Свака од тих кандидатура са собом носи одређену територију. Гадафијевом базом може се сматрати јужни део земље са центром у Зинтану.
„Тај јужни део земље није толико насељен. Међутим, оно по чему је познат јесте да је Зинтан место одакле потичу најбољи либијски војници. То говори о томе да су ти људи веома добро организовани и да њихов утицај превазилази њихов број. У том смислу, Гадафи може да буде један од звучних кандидата на изборима, међутим, питање је колико ће имати простора да делује на целој територији Либије“, наводи Бисенић.
О лимитираности Саифовог политичког деловања добро говори и пример да је вођа једне од либијских фракција пре неколико година уценио његову главу на 30 милиона долара, додаје он.
Подношење кандидатуре тек први корак
Подношењем докумената за кандидатуру, Саиф ел Ислам Гадафи начинио је тек први корак ка изборима. Његова кандидатура, истиче Бисенић, мора да прође правну процедуру, да се прихвати и да се одобри. Поједина министарства у Триполију, а међу њима и либијски војни тужилац, већ су уложила приговор на његову кандидатуру.
„Тешко је рећи да ли ће се Гадафи уопште појавити на изборима као кандидат, тим пре што и све друге фракције такође оспоравају различите аспекте тих избора. Прошлог петка је у Паризу одржана велика међународна конференција која је запретила санкцијама свима онима који буду онемогућавали, отежавали или оспоравали ове изборе“, каже Бисенић.
Друга препрека је оптужница пред Међународним кривичним судом, због наводних злочина против човечности током грађанског рата у Либији 2011.
Рођен као други син либијског вође Моамера ел Гадафија, Саиф је увек био виђен за наследника свог оца. Образован у Триполију и Лондону, до 2011. био је представљан као човек који ће Либију реформисати у правцу демократских вредности. Био је радо виђен гост западних политичких кругова и монденског света. Гостила га је британска краљевска породица и барон Јакоб Ротшилд, а на прослави његовог 37. рођендана у Црној Гори 2009, међу званицама су се налазили Олег Дерипаска и принц Алберт од Монака.
Водио је хуманитарну организацију, залагао се за јачање људских права, бавио се уметношћу – његова изложба под називом „Пустиња никада не спава“ обишла је свет. Играо је значајну улогу и у дипломатији – његовим посредовањем, постигнут је мир између филипинске владе и исламских побуњеника из Ослободилачког покрета Моро. Уз то, у име свог оца, постигао је споразум између Либије и Италије, као и споразум са САД.
У првој деценији XXI века био је веома критичан према политици свог оца, а 2008, како се спекулисало, због неслагања са њим, повукао из политике, што је изазвало масовне протесте на улицама либијских градова.
Међутим, са „Арапским пролећем“ дошао је пад породице Гадафи, па и Саифа. Новембра 2011. заробила га је милиција у Зинтану и у заточеништву је остао до 2017. (иако је 2015. осуђен на смрт). Ослобођен је 2017.
Након изласка из затвора ретко је давао изјаве и није се појављивао у јавности. У канцеларије централне изборне комисије дошао је обучен у традиционалну одећу, са дугом седом брадом. Избори у Либији заказани су за 24. децембар.
