Пуковник Љубинко Ђурковић, који је командовао удруженим јединицама приликом херојске борбе за Кошаре 1999. године открива праву истину о овом боју, колико је људи заиста учествовало, а колико је погинуло, шта је рекао борцима када је наређено повлачење и да ли је требало другачије да се реагује.
Навршило се пуних двадесет година од Битке за Кошаре, многи хероји су тамо оставили своје животе, многа тела српских војника су и данас тамо, а шта се све дешавало питали смо команданта одбране Кошара Љубинка Ђурковића.
Како данас гледате на бомбардовање и све што се дешавало те 1999. године?
– С ове дистанце, сагледавајући све околности, не могу да не кажем да је то један зликовачки чин и поступак од стране НАТО пакта и то могу да тврдим из много разлога. Први је зато што су бесправно газећи и понижавајући међународно право извршили агресију на један бруталан начин бомбардовањем не само војних него и цивилних циљева и тиме још прекршили све људске и моралне норме, а притом користили оружје које је забрањено свим нормама и Женевском конвенцијом. Дакле реч је о касетним бомбама. муницији са осиромашеним уранијумом, тиме када поменем ту муницију не могу да кажем само да су учинили злочин, него су учинили и геноцид јер су казнили и будуће генерације које још нису рођене за наредних 4 и по милијарде година. Тако да присећајући се тога не могу да схватим да Западна цивилизација којој се читав свет дивио и тежио ка остваривању њихових вредности учиниле тако нешто без преседана. Да су починиле злочин према човечности.
Били сте командант одбране Кошара, многе легенде су испричане о том боју, шта нам можете рећи о томе?
– Са ове временске дистанце, сазнајући за друга попришта која су била на Косову и борбе које су се водиле у ваздуху. Знате била је једна херојска борба наших пилота који су први узлетели и положили своје животе на олтар отаџбине. Затим и наша ПВО који је оборио неколико авиона, а и оно што смо ми из мени непознатих разлога прикривали, ваљда због неке сарадње и те политике после 2000. године то је да смо прикрили податке да је наш ПВО оборила око 40 летелица, негде око 1.000 беспилотних и не знам колико хиљада крстарећих ракета. Све су те борбе били велелепни бојеви. Битка на Кошарама такође била је чин херојства, чин мирољубивог српског народа, који је витешки стао на браник своје отаџбине, да брани своју породицу, веру и све људске вредности које су, очигледно урезане у генетски код српском народу. Кошаре су имале богом дариване околности, зато што је тог 9. априла сам Клинтон најавио почетак копнене инвазије. У првом ешалону, тачније у првом таласу било је свега 117 граничара који су стали у одбрану отаџбине у ширини фронта од 7 километара и сто метара наспрам, у првом таласу 2.000 бораца терористичке УЧК. То је прва компонента и први ешалон НАТО снага који је бројао 6.000 војника, у другом таласу је већ било још 4.000 војника. Они су 9. и 10. априла у врло тешким суровим, временским и земљишним условима, знате то је једна врлет, испресецана јаругама, пошумљена, 1057 метара надморске висине је кота на Маја Глави као најнижа тачка у зони борбених дејстава, до 2250 метара Маја Зез. Е у тим врлетима се 117 бораца, граничара супроставило моћнијем непријатељу, бројчано превасходно. Цела албанска пешадијска дивизија са комплетном техником и наоружањем и бројним стањем око 7.000 војника са резервом у полеђини од 6.000 комбиновано маринаца, Зелених беретки, Легије странаца итд. Имали су и импозантну технику, чак 24 хеликоптера Апача, механизовани батаљон и артиљеријско-ракетни дивизион са вишецевним бацачима. У том борбеном амбијенту је оних горе поменутих 117 граничара водило битку и они су зауставили и успорили дејство. Тачно је да је део снага непријатељских већ 10. априла зашао у нашу територију, на неким местима и 500 метара и стигли до карауле која је смештена у врло неповољном тактичком положају. Читав тај положај саме границе давао је предност самом нападачу јер се она кретала на падинама према нашој страни. Тако су они са територије Албаније, врло лако могли да дејствују, а да не буду на нашој територији.
То је стварно херојство?
– То Херојство, тај небески хероизам 9. и 10. априла омогућио нам је да се команда од врха Армије до мене организује и да доведе јединице које су стале и зауставиле даље продирање непријатеља и кренуле у против напад 11. априла, а 15. априла су већ наше јединице изашле на граничну линију, сем једног дела коте 601 који је остао опкољењ неких 200 метара и тако је и остало до краја рата. Свакодневне борбе, прво тих дана када су на јуриш освајани простори по 150 метара. Биле су то херојске борбе свих, војника, подофицира, официра, где су задње речи погинулих биле: „Остави мене јуриш не сме да стане!“ Када су притрчавали војници капетану Ивици Петковићу који је у тој борби смртно погођен, а када му је притрчао војник да му пружи прву помоћ, рекао му је баш ту реченицу. Када је јуриш завршен и када су се војници вратили по капшетана он је већ био преминуо.
Чега се још сећате?
– Сећам се и задњих речи једног војника, који је на самрти рекао: „И мртав ћу бранити ову отаџбину!“ Такође било је речи: „Оставите ме ја сам готов, браните себе и другове!“ Тај хероизам, те речи ћу заувек памтити. Тај хероизам је непоновљив.
Зашто су Кошаре „Кошаре“?
– Кошаре су прво зато што су спречиле стратегијско изненађење НАТО снага и због свог херојства.
Када смо код тога да ли је то заиста био повољан положај за копнену инвазију на СРЈ?
– Наравно да није. Зато су они и мислили да ће направити то изненађење. Тај превој Кошаре на 1040 метара уопште није био повољан за тако нешто. Прво нису могле бити доведене импозантне снаге јер то је подправац оперативног правца моринског. Они су 9. априла у раним јутарњим сатима почели напад на том правцу моринског коридора, али су након сат времена пребацили удар на Кошаре. Зато што су непосредним и електронским извиђањем знали тачан распоред наших снага, ту је било у првом борбеном ешалону гранична јединица у броју једне чете која је обезбеђивала границу, а у дубинском обезебеђењу постаојала су још два стрељачка вода. Све то укупно је неких 80 људи који су затварали одеђене правце којим би неке терористичке групе покушале убацивање на нашу територију. Располажући са таквим подацима, сад се стављам у улогу НАТО планера, они су рачунали да ће брзом интервенцијом са тих 2.000 до 6.000 људи разбити те снаге, проћи у метохијску долину, одсећи наше снаге 125. јединицу и довести их у полу окружење, а онда кренути ка оперативном правцу моринском, наставити даље дејства и извршити пресецање приштинског корпуса. Тиме би потпуно одвојили метохијски део према Пећи и део према Призрену, односно раздвојити 549. и 125. јединицу, а онда довести додатне снаге и брзим дејствима наставити према Београду. Значи снаге приштинског корпуса биле би подељене и разбијене, а они би продужили према Београду да окупирају Србију. То је био њихов план још из Рамбујеа и потврда енглеског пуковника Харисона, који је пре неколико месеци дословце рекао: „Да смо прошли Кошаре, данас би пили кафу у Београду, а Косово би било много веће“.
Свакодневно слушамо о проблемима хероја с Кошара и нико не зна тачан број људи који је у том боју учествовао, да ли нам можете открити тачан број?
– Зна се. Учесника, свакодневно на фронту 67 дана је учествовало 1.357 бораца. Од тога 1.000 бораца, а то је Други моторизовани батаљон из херојске 125. и граничари нису били смењиве јединице. Значи они су равно 67 дана нон стоп били тамо. Делови падобранске бригаде, делови 72. специјалне јединице, делови војно-полицијских јединица, њих око 300 било је смењиво на десет дана. тако да тачно знамо да је на Кошарама прошло и било 2.000 људи. Ту рачунамо и јединице које су за подршку артиљерији.
Напад је почео на велики петак, како је изгледао Ваш дан тада?
– Сазнао сам за напада на положају у Баранском лугу и том заграничном делу ка Јунику где је део мојих јединица већ имао борбена дејства. Сећам се да сам спавао и да су ме пробудиле детонације. Негде око 6 сати на радио вези сам имао потпуни преглед вести да се дејствује на Кошарама. Командир карауле Кошаре био је још увек потчињен свом команданту који је био у Ђаковици, тада мајору Шљиванчанину. Ја сам пратио ту комуникацију и развој догађаја и око 9 сати смо схватили да то није обична илегална група, већ да се ради о масовнијем нападу, одмах сам послао свог заменика тада мајора Ристовића да са својом групом оде на караулу и да стекне увид у ставрно стање како бих предузео мере. И са ИКМ командног корпуса пуковник Трајковић и он су одмах отишли тамо, затим су пристигли и потпуковник Димчевски и мајор Шљиванчанин је рањен пре него што је дошао до карауле. У сваком случају око 10 сати смо имали увид да се ради о правом нападу, а да у тим врлетима хероји граничари пружају отпор. Ја још тада нисам преузео команду, тек 10. априла сам одлуком команде постављен за команданта свих снага које су браниле Кошаре. Ја сам довео додатне снаге до места који је било удаљено неких 500 метара од јединица граничара које су водиле борбу. Тада смо заузели борбени распоред да прихватимо граничаре, што се и десило 10. априла. Знате, командовање и вођење у борби је врло сложена ствар. Ми смо имали ту херојску борбу и ту обученост граничара 9. априла па ми касније нисмо имали губитке. Страдала су 2 возача и то оба иза линија фронта од неких убачених група. Фактички борбени распоред за противнапад успостављен је у предвечерије 10. априла, а нападна дејства су кренула 11. априла до 16. априла. Од 16. априла па надаље свакодневно су вршена борбена дејства и пешадијска и артиљеријска борба, као и дејство авијација по нама. Ми смо морали да водимо борбу заваравањем, маскирањем и онако како смо се снашли у том моменту.
Ко Вам је тада био надређен и с ким сте били у контакту?
– 10. априла ја сам преузео команду над јединицама око Кошара, мени је предпостављени био генерал Живановић, а њему Приштински корпус и Трећа армија. За неколико сати кад сам примио одређена сазнања пеко радне везе да се дешава чудо на Кошарама одмах смо све организовали.
Да ли је тачно да је брат Рамуша Харадинаја водио напад на Кошаре?
– Јесте. И он је ту погинуо. Ја мислим да је 6. маја се то десило.
Да ли се још увек код карауле налазе тела мртвих српских војника?
– Код карауле не, али ја имам сазнања да Комисија за нестала лица Владе Србије води преговоре. Има тела која су сахрањена у заједничкој гробници која се налази на територији Албаније у близини Бајрам цурија.
На територији Албаније?
– Да, знате они су погинули у том заграничном делу у том нашем контраудару, па се онда у том налету уђе неких 100 метара. Знате, ту се водила грчевита борба за отаџбину. Фронт је био око 20 километара, а када бих ја изнео команду својим претпочињенима, знате који сам одговор добијао?
Који?
– Нас само смрт може зауставити! Схватате ли? Тај хероизам, то само људи који су били тамо могу схватити. Ја не могу на најбољи начин да дочарам то јунаштво и да неко има жељу да погине за своју отаџбину и да ће пре погинути него да у његову земљу уђе непријатељска нога. Било је примера да су војници данима нападали само да би извукли тело свог друга.
Колико тачно људи је погинуло на Кошарама?
– Зна се, 108 војника је погинуло 1999, али је 11 људи је погинуло 1998. године. Кошаре имају континуитет и зато се издвајају у одбрани отаџбине.
Како је изгледало када сте морали да се повучете?
– И сада и тада је то најтеже питање које ми се поставља. Тада су ме војници питали, по добијеној наредби за измештање… (уздах) Добио сам писано наређење од генерала Живановића и верујте да сам га врло невојнички пренео на војнике. Позвао сам свог претпостављеног да то уради.
Нисте имали снаге?
– То једноставно није било уобичајено. Обично се позову командири на командно место или ја одем па саопштим одлуку. Најболније је било… Хм, испричаћу вам једну анегдоту која је везана за мене. Када смо добили припремно наређење о повлачењу, да припремимо јединице, ја сам пред ужим делом моје команде исцепао то наређење и рекао: „Стварно су ови Лазаревић и Павковић виспрени за ово командовање. Сада су они пустили ово као припремно наређење, сви смо свесни да могу електронски да нам странци упадају у вези и да могу то да виде, а онда ће они масовно и још жешће да крену, а ми ћемо их сачекати и рећи: „Добар дан!““ тако сам мислио. То наређење сам истински схватио да је то маневар обавештајне игре. Када су се јединице извлачиле и кренуле у реоне, сам доживео да ме је сваки војник питао: „Команданте ко нас мења?“ Занемео сам, нисам имао одговор. Ни данас га немам. Нико нас није заменио, нажалост. Остали су тамо небески хероји који чувају Србију и чекају нас да се вратимо и да се омеђимо, као што је некад било.
Да ли је потписивање Кумановског споразума била издаја или крај рата?
– Већ сам рекао које сам нелагодности осећао Ја лично и сада у разговорима са својим колегама истичем да смо могли још неколико месеци без и какве додатне помоћи државе да издржимо. Требала је Србија, не само ми на Кошарама, имали смо храну, муницију, лакше је ишло снабдевање да издржимо дуже. Нисам то схватио као издају јер је потписан мировни споразум и то није капитулација. Ја само мислим да политика и дипломатија није експлоатисала оно што су војници остварили и што су јој омогућили. Ја кажем да то херојство на Кошарама не може да се понови нигде више и то је јединствено у историји. Овде су војници, борци сами избрисали своје животе зарад своје отаџбине. То је као када је потпуковник Павловић полетео у сигурну смрт и каже: „Имају ме!“ Све је већ знао то је хероизам. То је нешто што се данас тешко може схватити. Цела Србија је уложила велики напор да одбрани своју слободу. Када се све то догодило онда је политика морала да све уради да то експлоатише а не да дођемо у незавидан положај у који смо дошли после октобра 2000. године. Знате војска која је херојски одбранила ову земљу је доживела једно понижење, а нарочито борци са Кошара.
