Један од најхрабријих војника у српској историји, четнички мајор Војислав Воја Танкосић живео је свега 35 година, а за то време успео је да остави неизбрисив траг и истакне се у многим борбама, као и да створи око себе многе митове, који се и дан данас препричавају.
Био је добар пријатељ са Драгутином Димитријевићем Аписом, са којим је заједно учествовао у Мајском преврату. Постоје гласине да је касније дошло до сукоба два официра српске војске, међутим не може се са поузданошћу потврдити информација.
Живот Танкосића пратиле су бројне анегдоте, између осталог она како је у Београду шамарао Винстона Черчила, тадашњег новинара, а касније премијера Велике Британије.
Танкосић је био један од оснивача организације Црна рука, наоружавао је припаднике Младе Босне који су извршили сарајевски атентат, а истакао се многим подвизима у самој борби, представљао је страх и трепет противницима. Управо због тога презирали су га Аустроугари.
После Сарајевског атентата, из Беча су послали ултиматум у ком су тражили да им Танкосић буде испоручен. Приликом повлачења српске војске 1915. Танкосић је био тешко рањен негде између Свилајнца и Деспотовца, где је са својим четничким одредом држао одступницу.
Танкосић је од последица рањавања врло брзо умро, а након доласка Аустријанаца одмах су тражили да се откопа гроб како би се уверили да је стварно мртав.
Толики страх су имали од овог четничког мајора да су ископано тело фотографисали и објавили у новинама.
У потрази за гробом помогао им је један апотекар, где је после једног века „спавања“ поново оживљен један од најратоборнијих Срба свих времена.
У тренутку смрти носио је чин мајора, а у својој војној каријери добио је бројна одликовања за храброст и подвиге.