Да није све црно-бело и да ништа није као у бајци, чак ни у лози Немљњић како многи данас мисле, најбоље ће доказати и показати пример краља Стефана Дечанског. Кроз драматични живот светог краља и ктитора небеско лепих Дечана – Стефана Уроша III прелама се судбина славне и свете, али не тако ретко и несрећне, лозе Немањића.
Он је био најстарији син краља Милутина, рођен око 1275. Понегде се назива „ванбрачним“ дететом, вероватно зато што је брак његовог оца и мајке био поништен ( отац му се женио пет пута ). Његова страдања почела су још од најраније младости. Још као дечак послан је од оца као таоц татарском кану Ногају, тадашњем суверену Бугарске, који је претио Србији. Изгледа да је Стефан, упркос страдањима, у заробљеништву заволео и оженио Теодору, кћерку бугарског краља Смилца. Плод тог брака је био Душан, каснији српски цар Душан Силни. Око 1299. се вратио у Србију и од оца добио власт у Зети.
Злобна српска властела је сплеткарила све док оца и сина није довела у директни сукоб, вероватно око 1314.године (описано у Дечанској хрисовуљи). После неког времена, краљ Милутин је успео да на превару ухвати сина и да га – ослепи. (Један од хроничара тог времена, Григорије Цамблак, тврди да је за све крива Симонида, грчка принцеза, последња Милутинова жена.) Ослепљење није било потпуно, што је Стефан вешто крио носећи повез преко очију. У својој Хрисовуљи, сам Дечански нам открива како му се пре ослепљења јавио Свети Никола и обећао му да ће, уз Божију помоћ, чувати његове очи колико буде потребно. Када је, после повратка из заробљеништва у манастиру Пантократора у Цариграду ( негде око 1320.), обзнанио да му је Свети Никола „вратио очи“, толико је одушевио народ и властелу да је убрзо после тога династичке борбе (са Константином и Владиславом) уз њихову помоћ успешно привео крају. Његова прича о љубави Светога Николе толико је лепа да је сигурно истинита. Није тајна и да је цар Душан, његов син имао велики удео у његовом убиству и да се то убраја у један од основних разлога зашто данас није светац Српске Православне цркве. Како је то Стефан Дечански страдао од сина покушаћемо да прецизније опишемо неком другом приликом…
Текст и слика су настале у сарадњи са: Горан Горски
