Србин у шиптарском логору!
Мучилиште. Улепљен од крви која му се слива низ лице, измучен неподношљивом жегом дању, хладноћом ноћу. Гладан, а страхује од хране, можда му је ова чинија сплачина последњи оброк. Можда га баш сад отрују, а можда га и који часак касније претуку на смрт. Можда ће га и држати ту, довољно дуго да органи престану да раде, да му се од силине удараца у главу помути памет и свест.
Можда дочека да удахне тај дашак слободе који трепери у косовско- метохијском ваздуху, види своју кућу, најмилије и умре на прагу, оболео од последица тамничења. Можда му и бајонетом изваде срце, као што су му и оцу, само коју деценију пре.
Можда. Стрепња и бол. Од физичке боли јача је она бол коју изазива немоћ, а пред тим осећајем и најјачи Србин попушта.
Са друге стране зидова, град, а град узурпиран и окупиран, тај град на таквој земљи и такав виноград и ливада и шума.
Отето, срушени гробови, опогањени храмови, бисери Хришћанства просути и препуштени свињама.
-Брате чујеш ли ме?-покушава да призове, утамниченог брате, верујући да је у ћелији до његове.
Одговора нема.
– Да ли су га одвели? Да ли су га претукли толико да не може да говори? Да ли је уопште жив? -мисли злослутнице притисле су му срце у прсима.
-Нисам крив!-процеди кроз ноздрве, а онда тонући у сан у даљини чује Грачаничка звона и види Дечане и Пећку Патријаршију.
Чује грају сопствене деце, баш ту на том имању које му је од деде остало и схвати, док у њему буја српски инат.
-Да, крив сам и све да ми отмете из срца ми Косово узети нећете.
Буди се из сна. Мрак, а од брата ни гласа. Тишина.
Злокобна тишина, а у тој тишини утамничени Србин броји ноћи, а Бог броји дане у болу народа мог.
Нина Стојановић / Васељенска
