Аутор: Милан БЛАГОЈЕВИЋ
ПОЗНАТИ српски историчар Салих Селимовић, рођен у Тешњу 1944. године, у својим бројним јавним иступима истицао је и истиче да се осјетио задовољним и ослобођеним фрустрације када је истражио и утврдио своје српско поријекло.
С тим у вези, господин Селимовић у једном интервјуу из марта 2013. године каже:
„Не видим ниједан разлог зашто бих крио своје српске корене. То исто мислим и за друге људе, без обзира о каквом и чијем се пореклу ради. Што бих то ја био оно што нисам, а да не будем оно што јесам? Дакле, хоћу да будем оно што јесам. Мојим вишегодишњим истраживањима релевантних историјских извора, као и радом на терену, дошао сам до закључка да је већина наших муслимана, сада Бошњака, српског порекла и да су пре исламизације најчешће били православци, мада је било и католика“.
Управо на основу својих истраживања, Салих Селимовић је прије неколико година указао и на српско етничко поријекло Мустафе Церића, бившег реиса Исламске заједнице у БиХ, истакавши: „Церићи су били српско-босанско племство. После исламизације дела Церића у 16. веку – постали су угледни бегови“, при чему Селимовић наглашава да Церићи нису мијењали презиме након исламизације, као што су то чинили бројни други муслимани.
Селимовићеве ријечи пале су ми на памет због онога што слиједи у наставку, а што је отворена мржња према свему што је српско и што се зове Република Српска.
Она је испољена од стране Мустафе Церића, једног из рода Церића о чијем српском поријеклу казује историчар Салих Селимовић.
Наиме, задњег дана августа 2021. године прочитао сам текст Мустафе Церића, под насловом „Аферим, Миле Мали“, објављен на порталу http//bosnjaci.net.
Церићево сочињеније је била његова реакција на моју колумну „Одговор Мустафи Церићу“, објављену у „Гласу Српске“ 23. августа ове године.
Из обиља Церићевих анимозитета издвајам само чињеницу да је Републику Српску четири пута споменуо у свом тексту, те је у сва четири наврата њено име не само написао малим словима, већ је сваки пут све то стављао под наводнике, то јест написавши „република српска“, а „Глас Српске“, којег је споменуо у свом тексту, није написао тако, већ као „Глас српске“.
Од свега овога нема јачег доказа Церићевог нихилизма и анимозитета према Републици Српској. Поред тога, Церић у свом тексту пријети Србима, казавши: „Нисте ви, Срби, у позицији да морализирате другима, већ сте ви у обавези да слушате и нама одговарате на важна питања“.
Није тешко замислити у какав пакао би били претворени Република Српска и живот Срба у њој када би Мустафа Церић имао владарску силу и моћ, па да у дјело спроведе оно што мисли о Српској и Србима.
А о томе колико је мене извријеђао у свом тексту, називајући ме „Милетом Малим“, „незналицом“ и „полуписменим српским негатором међународног права“ да и не говорим.
Не бих ја нашао за сходно да му уопште одговорим на његове приземности и примитивизам да није једне озбиљне неистине којом се Мустафа послужио у наведеном тексту како би поново покушао да обмане домаћу и свјетску јавност.
Прије него што изложим ту Мустафину неистину, не могу а да не кажем како ме у том дијелу Церићево понашање тако неодољиво подсјећа на кетманство.
На Википедији се за појам кетман, односно такија, каже да „даје право муслиману да крши све своје вјерске обавезе“ и да „Куран каже да ће Алах цијенити сваког муслимана по томе шта му је у срцу, а не шта му је на језику“.
Другим ријечима, то значи да није важна (не)истинитост онога што је речено језиком, већ је важно оно што се носи на срцу. Међутим, није курански основ кетманства само оно што се о томе може наћи на домаћој Википедији, већ се он налази и у сури 16 (Ен Нахл-Пчеле), у ајету 115, у којем стоји (курзив у цитату је мој):
„Он (Алах – моја опаска) вам забрањује једино стрв, крв и свињско месо, и ону стоку која је заклана у нечије друго, а не у Алахово име. А ономе ко буде приморан, али не из жеље, само толико да утоли глад – па Господар твој ће, заиста, опростити и самилостан бити“.
Иако се односи на лешеве животиња, крв и свињско месо, на ову куранску одредбу може се, њеним екстензивнијим тумачењем, позивати и у случају одступања од неких других обавеза, каква је обавеза казивања истине, уколико је онај ко ју је прекршио био, мјерено куранским аршинима, приморан на то.
Е, на то ме подсјећа сочињеније Мустафе Церића у дијелу у којем је изнио неистину, написавши, а при томе и не трепнувши (он или онај ко му је све ово срочио), да је онај фантомски савјет за примјену мира на састанку у Бону децембра 1997. године наводно „омогућио високом представнику да, када то сматра неопходним, наметне кључне законе уколико их не усвоје законодавна тијела Босне и Херцеговине“.
Церић се у овом свом цитату служи неистином, односно кетманством, написавши ријечи „наметне кључне законе уколико их не усвоје законодавна тијела Босне и Херцеговине“.
Зашто то чини?
Па зато што само помоћу те неистине Мустафа може одмах затим да напише да је Инцков „закон о забрани негирања геноцида“ наводно „апсолутно легалан и легитиман“.
То је тешка обмана којој Мустафа прибјегава по ко зна који пут, на коју се не смије ћутати.
Господине Церићу, ово што ви радите је срамотно, тим више што сте ви дуго година били највиши вјерски службеник Исламске заједнице у БиХ.
Недопустиво је да себи дозвољавате такав луксуз да кажете да је тзв. Савјет за примјену мира у БиХ омогућио високом представнику да у БиХ „наметне кључне законе“ јер нигдје у бонским, нити у другим закључцима тог савјета то није написано. Чак ни у поглављима бонских закључака, какво је, рецимо, оно под називом „II Уставна и правна питања – Питања из Синтре“, у којем се тражи од домаћих институција да до одређеног рока буду усвојени нацрти одређених закона, тај фантомски савјет није написао да високи представник може да наметне закон ако не буде тих нацрта.
Једноставније речено, нигдје, али баш нигдје у тим закључцима нема ријечи ЗАКОН као могућност за високог представника.
Господине Церићу, у бонским закључцима из децембра 1997. године, којима је и Инцко, а не само ви, хтио да обмане јавност, јасно пише (став XI2) да високи представник може доносити одлуке и привремене мјере „које ступају на снагу кад стране нису у могућности да се договоре и које остају важеће док Предсједништво или Савјет министара БиХ не усвоји одлуку о том питању“.
Болан, болан Мустафа, па зашто нећете да видите како вам ту, а ни у било ком другом дијелу бонских закључака, у вези са високим представником није написана ријеч ЗАКОН, нити је онај фантомски Савјет за примјену мира и на једном мјесту написао да одлуке и привремене мјере високог представника могу имати снагу ЗАКОНА у БиХ.
Осим тога, зар не видите, Мустафа, да у овоме што сам вам цитирао пише да високи представник може доносити одлуке и привремене мјере, које остају важеће док Предсједништво или Савјет министара БиХ не усвоји одлуку о том питању.
Дакле, није тај фантомски савјет ни споменуо парламент БиХ, што је од пресудне важности. Наиме, само парламент БиХ и ентитетски парламенти, свако у границама својих надлежности одређених Уставом БиХ, може доносити ЗАКОНЕ у БиХ, а Предсједништво и Савјет министара БиХ немају право да доносе ЗАКОНЕ.
Дакле, као термини који су у вези са високим представником једино записани у бонским закључцима тзв. Савјета за примјену мира стоје само ријечи одлуке и мјере, које ни према једном правилу тумачења не могу имати значење ЗАКОНА, а осим тога те ријечи се односе само на Предсједништво БиХ и на Савјет министара БиХ, а не и на Парламентарну скупштину БиХ.
Из свега реченог је очигледно да је Мустафа Церић изрекао неистину о наводном овлашћењу високог представника да нам „наметне кључне законе“.
Видите, Мустафа, једина истина је да на неистинама, каква је и ова ваша, почивају све друге бројне неистине, самовоља и тешке злоупотребе овлашћења којима су се служили високи представници када су на криминалан начин наметали законе у БиХ.
Све што је овдје урађено након потписивања Дејтонског споразума је криминал какав прије тога није забиљежен у историји, криминал охаеризма саткан од лажи, самовоље и злоупотреба на којима, као на стакленим ногама и попут куле од карата, стоји све оно што је урађено у БиХ од 1996. године до данас.
Стога и потоња Инцкова „одлука о забрани негирања геноцида“ није, нити може бити закон, већ је она насиље над правом и владавином права.
Тај криминал високог представника је напокон разоткривен, доказан и објашњен не само овим мојим текстом, већ и бројним другим текстовима које сам о томе написао. И зато, Мустафа, вријеме те истине није прошло, нити ће икада проћи.
На њу ће се морати ослањати сваки озбиљан научни радник који буде писао о томе. Ту истину нико и ништа не може спријечити да избије на видјело, а камоли неистине којима се без имало скрупула служи Мустафа Церић.